UDC 821.163.41.09 Petrović Njegoš P. II 821.162.1.09 Mickiewicz A. Томаж Евертовски
ДВА ПОГЛЕДА НА ВЕЧНИ ГРАД
– ДОЖИВЉАЈ РИМА У СТВАРАЛАШТВУ
ЊЕГОША И МИЦКИЈЕВИЧА
Циљ ра да је да се при ка жу и упо ре де раз ли чи те ди мен зи је до жи-вља ја Ри ма у ства ра ла штву дво ји це пе сни ка, П. Ње го ша и А. Миц ки је ви-ча. Пред мет ана ли зе су пи сма, за пи си и књи жев на де ла срп ског и пољ ског пе сни ка, као и све до чан ства њи хо вих са пут ни ка (Л. Не на до ви ћа и А. Одињ ца). Ком па ра тив на ана ли за пру жа мо гућ ност да се са гле да Ње го ше-во ства ра ла штше-во у но ше-вом кон тек сту. Кључ не ре чи: Рим, Пе тар II Пе тро вић Ње гош, Адам Миц ки је вич, пу то пис Увод1 У по зна том пи сму Ди ми три ју Вла ди сла вље ви ћу из На пу ља од 31. ја нуа-ра 1851. го ди не Ње гош по све ћу је Ри му ре чи пу не ди вље ња: „Ах, Рим, ве ли-че стве ни Рим! Те раз ва ли не ве ли ко га Ри ма!” (Ње гош 1981: 203). Исте го ди не, ве ли ки пољ ски ро ман ти чар ски пе сник Адам Миц ки је вич [1794-1855] дао је сли чан из раз оду ше вље ња Веч ним Гра дом у пи сму ћер ки, ко ја је у то вре ме би ла у Ри му – „Rzym jest do tąd naj wi ęks zą rzec zą na zi e mi” [„Rim je do sa da naj ve ća stvar na ze mlji“2] (Mic ki e wicz 2005: 152).Ови на во ди из пре пи ске пољ ског и срп ског пе сни ка, на рав но, ни су је ди-на ме ста у њи хо вом ства ра ла штву ди-на ко ји ма пе сни ци из ра жа ва ју сво је ути-ске из Ри ма. Те ма овог ра да ће би ти, на и ме, од нос обо ји це пе сни ка пре ма
1 Чла нак је на стао у окви ру про јек та Пољ ског На род ног Цен тра На у ке бр. 2011/03/N/
HS2/01724, од лу ка бр. DEC-2011/03/N/HS2/01724. Аутор је сти пен ди ста Фон да Пољ ске На у ке [Fun da cja na Rzecz Na u ki Pol ski ej].
2 Сви пре во ди са пољ ског, ако ни је да та ин фор ма ци ја о пре во ди о цу, по ти чу од
ауто-ра овог ауто-ра да. На ауто-рав но, они се не мо гу сма тауто-ра ти пауто-ра вим пре во дом ори ги нал них тек сто ва, не го на овај на чин са мо же ли мо да олак ша мо раз у ме ва ње члан ка чи та о ци ма ко ји не зна ју пољ ски је зик.
овом ита ли јан ском гра ду3. За де вет на е сто ве ков не пу то пи сце, пу то ва ње по
Ита ли ји ни је би ло са мо за ба ва, не го, ка ко пи ше Ол га Сту па ре вић „хо до ча-шће ју гу, кул ту ри, умет но сти“ (Сту па ре вић 1976: 103)4. У 19. ве ку Ита ли ја
је би ла глав на де сти на ци ја за ро ман ти ча ре, ко ји су же ле ли да на ли цу ме ста упо зна ју ан тич ку исто ри ју и нај ве ћа до стиг ну ћа европ ске умет но сти (на ту те му ви ди: Bur kot 1988; Pł aszczew ska 2003; Pł aszczew ska 2010). На тој кар ти кул тур них хо до ча шћа, древ на пре сто ни ца ца ре ва и па па би ла је глав на тач-ка. До жи вљај Ри ма ни је да кле ту ри стич ка пу сто ло ви на, не го се пре ко ње га ис по ља ва низ зна чај них кул ту ро ло шких про бле ма. Миц ки је вич и Ње гош су кључ ни ли ко ви не са мо ро ман ти зма у сло вен ским зе мља ма, не го и исто ри је сло вен ске пи сме но сти, те због то га упо ред но про у ча ва ње њи хо вог од но са пре ма Ри му пру жа мо гућ ност про ду бљи ва ња на шег раз у ме ва ња књи жев-но сти 19. ве ка5. Би о граф ски по да ци Ње гош је по се тио Рим два пу та за вре ме свог по след њег пу то ва ња у Ита-ли ју 1850. и 1851. го ди не6. Све до чан ство пр вог бо рав ка је на ве де но пи смо Дми три ју Вла ди сла вље ви ћу, као и пе сма Ра ди чо вјек све што ра дит мо же (об ја вље на у Срп ским но ви на ма, го ди не 1851, бр. 23, стр. 90, још за Ње го ше вог жи во та, под на сло вом Рим 1. јан 1851. Упи са то на ку по ли св. Пе тра). Из ме ђу пр вог и дру гог бо рав ка у На пу љу Ње гош је упо знао Љу бо ми ра Не на до ви ћа, ко ји је по стао ње гов са пут ник. Не на до ви ће ва Пи сма из Ита ли је са др же мно го ин те ре сант них по да та ка о дру гом Ње го ше вом бо рав ку у Веч ном Гра ду. Вре ди спо ме ну ти та ко ђе ве ли ко пе сни ко во ин те ре со ва ње за исто ри ју древ-ног Ри ма и уоп ште ан тич ког Ме ди те ра на, чи ји се тра го ви на ла зе нпр. у Ње го ше вој би ље жни ци и у мно гим пе сма ма (Фла шар 1997; Фла шар 1959; Пи жу ри ца 1998). Миц ки је вич се сма тра нај зна чај ни јим пе сни ком у исто ри ји пољ ске књи-жев но сти. Сла вљен је као отац пољ ског ро ман ти зма, иако је не ка сво ја де ла пи сао у кла си ци стич ком сти лу7, а по обра зо ва њу је био кла сич ни фи ло лог 3 Те зе пред ста вље не у овом ра ду де ли мич но се ба зи ра ју на док тор ској ди сер та ци ји La ti ni tas w pol ski ej i serb ski ej li te ra tur ze okre su ro mantyzmu (од бра ње ној на Уни вер зи те ту
„Адам Миц ки је вич“ у По зна њу у ма ју 2013) и на члан ци ма (Ewer tow ski 2013a; Ewer tow ski 2013b; Ewer tow ski 2014).
4 Упо ре ди: Жи ван че вић-Се ке руш (2009, p. 17)
5 По сто је при ме ри чи та ња Ње го ша у кон тек сту исто ри је пољ ске књи жев но сти, као
и чи та ња Миц ки је ви ча у кон тек сту срп ске и дру гих ју жно сло вен ских књи жев но сти, нпр: (Wi er zcho ł ow ska 1986; Trybuś 2009; Дур ко вић-Јак шић 1984).
6 Би о граф ске по дат ке на во дим осла ња ју ћи се на ра до ве В. Ки ли бар де (Ки ли бар да
1999; Ки ли бар да 2012)
7 На те му кла си ци стич ких фи ли ја ци ја Миц ки је ви ча по гле дај: (Se weryn 1997; Bo rowczyk
и не ко вре ме је пре да вао ла тин ску књи жев ност8. У Ри му је про вео мно го
ви ше вре ме на не го Ње гош. То ком свог пр вог ду жег пу то ва ња по Евро пи, бо ра вио је у Ри му од 18. но вем бра 1829. до 20. апри ла 1831. го ди не (иако је у ме ђу вре ме ну пу то вао та ко ђе у На пуљ и Швај цар ску) (Lit wor nia 2005). Дру ги бо ра вак у Ри му спа да у пе ри од про ле ћа на ро да, кад је 1848. го ди не Миц ки је вич про бао, као ре во лу ци о нар и ми сти чан по ли ти чар, да у Ри му ор га ни зу је пољ ску ле ги ју, ко ја се, у скла ду са пе сни ко вим по гле дом на свет, бо ри ла за сло бо ду и рав но прав ност на ро да. За књи жев но и сто риј ску и кул-ту ро ло шку ана ли зу ис ку ства Ри ма код Миц ки је ви ча мно го је ва жни ји пр ви бо ра вак, јер су за вре ме про ле ћа на ро да 1848. го ди не до ми ни ра ле по ли тич-ке те ме и ре во лу ци о нар на ак тив ност. То ком свог жи во та Мицкијевич је проучавао и са надахнућем предавао латинску књижевност, писао је о рим-ској историји, али није написао ни једну песму посвећену Цезаровом граду. Постоји песма Do mego cziczerona [За мог чичеронеа], али је она посвећена пре свега осећајима непознатог путника, а не Риму (Pł aszczew ska 2003 : 270). Осим тога, књижевна конвенција песме за споменар скреће пажњу читаоца на био-графију. Јежи Лавски [Jerzy Ław ski] тврди да је контекст римског простора значајан за тему пролазности присутну у песми (Ław ski 2003 : 229), но, ипак су римске „гробнице и храмови” само декорација, рушевине неког другог града могле би да играју исту улогу. У питању није посебност руина Вечног Града, као на пример код Бајрона, него просто руине као симбол пролазности. Због тога је преписка најважније сведочанство његовог доживљаја овог места. Интересантно је да, слично Његошу, Мицкијевич има сапутника који се бави књижевношћу, Антонија Едварда Одињца [An to ni Ed ward Odyni ec]. Оди њец је остао за пам ћен у исто ри ји пољ ске књи жев но сти пре све га због свог пу-то пи са Listy z podróży [Писма са пупу-товања], на пи са ног и об ја вље ног мно го го ди на на кон за јед нич ког пу то ва ња са Миц ки је ви чем, већ по сле смр ти ве-ли ког пе сни ка (да кле исто као и код Не на до ви ће вих Пи са ма из Ита ве-ли је). Чи ње ни це ве за не за бо рав ке обо ји це пе сни ка у Ри му до бро су по зна те, што по твр ђу ју ра до ви ко је смо по ме ну ли. У овом члан ку, осла ња ју ћи се пре све га на пре пи ску, а та ко ђе на рим ске мо ти ве у дру гим тек сто ви ма обо ји це пе сни ка, као и на се кун дар не из во ре (пре све га Не на до ви ће ва и Оди ње цо ва пи сма), про ба ће мо да про ту ма чи мо ка кво зна че ње има ис ку ство Ри ма у Ње-го ше вом и Миц ки је ви че вом ства ра ла штву. Ве ли чан стве ни Рим – сим бол, па лимп сест и хе те ро то пи ја Ус хи ће ње Ри мом, ње го вим ве ли чан ством, чи ји су траг ци та ти на ве де-ни на по чет ку овог ра да, де-ни је са мо из раз ту ри стич ког ужи ва ња, не го оно про ис ти че из из у зет ног кул тур ног зна ча ја Ри ма за Евро пља не. Рим ни је 8 На те му Миц ки је ви че вих ве за са ан тич ком књи жев но шћу по гле дај: (Sin ko 1957;
ве лик са мо због ле пих спо ме ни ка ар хи тек ту ре, не го пре због исто ри је и кул ту ре, ко је су са њи ма по ве за не. Ни је слу чај но што Не на до вић, опи су ју ћи до ла зак у Рим, да је из раз свом чуд ном осе ћа њу: „Ка да чо век пр ви пут ула зи у ова кву јед ну ва рош, с ко јом је свет ска исто ри ја та ко те сно скоп ча на, об у-зму га не ка осе ћа ња, о ко ји ма не мо же сам се би ра чу на да ти: освр ће се сву-да, где ће да ви ди оне љу де и до га ђа је, о ко ји ма је чи тао и слу шао. Кад смо се при бли жи ли ка пи ја ма Ри ма, све што сам из исто ри је о Ри мља ни ма знао, по но ви ло ми се у ми сли ма” (Не на до вић 1907: 83). У том кон тек сту бри тан ски ис тра жи вач Дан кан Ке не ди [Dun can Ken nedy] твр ди ’Ro me vi si ted is al ways in so me sen se Ro me re vi si ted’ (Ken nedy 1991: 19). Због то га при ча о Ри му има увек по себ ну вре мен ску пер спек ти ву, јер са да шњост се на ла зи у сен ци про шло-сти. Код Миц ки је ви ча та ко ђе мо же мо да го во ри мо о по себ но сти тре нут ка пр вог до ла ска у Рим, али на дру ги на чин. Као кла сич ни фи ло лог, пе сник је увек ма штао да по се ти Рим, што за кљу чу је мо по ис ка зи ма са др жа ним у ње го вој пре пи сци (Lit wor nia 2005: 9–21). Кад се ова же ља ис пу ни ла, по све до-чан ству ње го вог са пут ни ка Оди ње ца, Миц ки је вич је зах те вао да се све ча но обу ку и да у Веч ни Град уђу пешке (Odyniec, 1961T. 1: 578)9. Исто риј ска ба шти на Ри ма чи ни Веч ни Град кул тур ним па лимп се стом. Тај по јам ко ри сти у сво јој мо но гра фи ји Ка те рин Едвардс [Cat he ri ne Ed wards], опи су ју ћи ви ше слој ност кул тур ног и исто риј ског на сле ђа у Ри му (Ed wards 1996: 28). Два глав на сло ја рим ске исто ри је, на ко је обра ћа ју па жњу Ње гош и Миц ки је вич, је су па ган ски и хри шћан ски пе ри од10. Аутор Гор ског ви јен ца у пи сму Вла ди сла вље ви ћу пи ше: „Дан да на шњи на рим ски јем раз ва ли на ма ду бе хра мо ви ка то ли че ско га ми ра. Ови су хра мо ви пу ни, ка ко и мно га дру га зна ме ни та зда ни ја, од лом ци ма ве ли ко га Ри ма, ве ли чи ја рим ско га, те их по-ка зу ју по-као све ти њу, по-као успо мен про шле њи не сла ве, или, да се пра во по-ка же, над њи ма ку ка ју као си рот на фа ми ли ја што ку ка над оруж јем, одо ром и оста ци ма ве ли ко га и мо гу ће га оца“ (Ње гош 1981: 203). Миц ки је вич је у свом ства ра ла штву мно го пу та спо ми њао та два сло ја рим ског про сто ра, на при-мер у мла да лач кој пе сми Do Jo ac hi ma Le le we la (Јо а хи му Ле ле ве лу), у сво јим пре да ва њи ма у Ло за ни и Па ри зу, као и у не до вр ше ном исто риј ском ра ду
Pi erw sze wi e ki hi sto rii Pol ski (Пр ви ве ко ви пољ ске исто ри је). А са дру ге тач ке
гле ди шта он опи су је ви ше слој ност Ри ма, у већ ци ти ра ном пи сму сво јој кће-ри, на гла ша ва ју ћи за си ће ње рим ског про сто ра хе ро и змом „Co to wysi le nia, kr wi i po tu na każdym ka mi e niu te go mi a sta!... I do tąd je go pra wo i wyob ra ż e nia ci ą żą na świ e cie” [Колико на по ра, кр ви и зно ја на сва ком ка ме ну то га гра да!... И до са да ње гов за кон и пој мо ви ути чу на свет] (Mic ki e wicz 2005: 153).
9 Вре ди спо ме ну ти да по ми шље њу Ма ри је Прат [Ma rie Pratt] сце на до ла ска има
по-се бан зна чај у пу то пи су, јер су пре ко ње уво ђе не ре ла ци је и ка те го ри је, ко је ка рак те ри шу од нос из ме ђу пу то пи сца и пред ме та ње го вог пи са ња (Pratt 1986).
10 Ма ри јан Сли вињ ски [Ma rian Śli wi ń ski], ана ли зи ра ју ћи ан тич ке те ме код пољ ских
ро ман ти ча ра, да је низ до ка за да је ан ти но ми ја па ган ске и хри шћан ске епо хе би ла кључ на за ро ман ти чар ску фи ло со фи ју исто ри је (Śli wi ń ski 1986; Śli wi ń ski 1992).
Али по себ ност рим ског про сто ра про ис ти че не са мо из ње го ве ви ше-слој но сти. Јо хан Вол фганг Ге те [Jo hann Vol fgang Go et he] у свом чу ве ном
Пу то ва њу по Ита ли ји твр ди да до жи вљај исто ри је у Ри му има пот пу но друк чи ји ка рак тер у по ре ђе њу са дру гим ме сти ма. По не мач ком пи сцу, у сва ком дру гом ме сту исто ри ја се чи та спо ља ка уну тра, а у Ри му чо век има осе ћај да је чи та из ну тра, јер је окру жен це лом исто ри јом (Ге те ко ри сти ме-та фо ру ло го ра), и то не са мо Ри ма не го уоп ште све ме-та. (Go et he 1980: 136). Да се опи ше то свој ство рим ског про сто ра, ко ри стан ће би ти по јам хе те ро то
пи ја, ко ји по ти че из ми сли Ми ше ла Фу коа [Mic hel Fo u ca ult] (Fo u ca ult 2005).
По фран цу ском ми сли о цу, хе те ро то пи ја је спе ци фи чан про стор ко ји у се би по ве зу је ра зна ме ста и функ ци о ни ше у од но су са оста лим про стран ством. Та ква свој ства има Рим – Не на до вић пи ше да је са Ри мом свет ска исто ри ја „те сно скоп ча на“, Ге те твр ди да је у Ри му чо век окру жен це лом исто ри јом. Ње гош у пи сму Вла ди сла вље ви ћу до ча ра ва хе те ро то пиј ски ка рак тер рим-ског про сто ра, на гла ша ва ју ћи раз ли чи то по ре кло рим ских спо ме ни ка „Tu su spomenici stare Azije, Evrope i Afrike svakostruki“ (Ње гош 1981: 204). У Ње го ше вом пи сму те су ре чи по че так ду гог на бра ја ња ра зних рим ских зна-ме ни то сти. Што је бит но, обо ји ца, Миц ки је вич и Ње гош, у сво јим пи сми ма ко ри сте по сту пак на бра ја ња, да би пред ста ви ли сво ја осе ћа ња, чи ме ће мо се ка сни је по себ но по за ба ви ти. У кон тек сту хе те ро то пи је рим ског про сто ра код Миц ки је ви ча вре ди спо ме ну ти пе сни ков до жи вљај исто ри је у Ри му. За вре ме свог бо рав ка у Веч ном Гра ду, пе сник је чи тао мно го рим ских исто ри-ча ра и у пи сму свом дру гу Фран ци шеку Ма лев ском [Franciszek Malewski] твр ди да се исто ри ја у Ри му упо зна је на дру ги на чин не го на дру гим ме сти ма: „Liwiusz tu na miejscu ma dziwny urok, bo w wieczór można iść oglądać scenę wypadków czytanych z rana“ [Ливије ов де има чуд ну ча ро ли ју, јер уве че мо же да се по гле да ме сто до га ђа ја, о ко ји ма се чи та ло ујутро] (Mic ki e wicz 1998: 614–615). Ви ше од 20 го ди на ка сни је, у већ ци ти ра ном пи сму, Миц ки је вич сво јој ћер ки та ко ђе пре по ру чу је чи та ње Ли ви ја у Ри му као на чин исто риј ске еду ка ци је. Вре ди та ко ђе обра ти ти па жњу на то да у истом пи сму ћер ки Миц ки је-вич ко ри сти опо зи ци ју па ган ског и хри шћан ског Ри ма, да пред ста ви сво је по гле де из обла сти фи ло со фи је исто ри је. По ње го вом ми шље њу, Фран цу ска опо на ша па ган ски Рим, а Пољ ска има ми си ју да у бу дућ но сти за у зме ме сто хри шћан ског Ри ма. У том кон тек сту, ана ли зи ра ју ћи раз не при ме ре из Миц-ки је ви че вог ства ра ла штва, Кви ри на Зјем ба [Kwiryna Zi em ba] уво ди по јам
сим бол (по зи ва ју ћи се на По ла Ри ке ра [Paul Ri co e ur]) (Zi em ba 2003). По
Зјем-би, ма те ри јал на, фи зич ка ствар ност Ри ма је за Миц ки је ви ча под ло га за ра-зна сим бо лич ка ра-зна че ња. Уоп шта ва њем из ла га ња пољ ске ис тра жи ва чи це мо же да се твр ди да због хе те ро то пич но сти и ви ше слој но сти (па лимп сест) Ри ма, Веч ни Град има из у зе тан сим бо лич ки по тен ци јал, јер је „те сно скоп-чан” са европ ском кул тур ном ба шти ном, да кле рим ски мо ти ви ла ко мо гу
да до би ју пре не се но зна че ње из дру гих по ља ове ба шти не. Ту осо би ну рим-ског про сто ра мо же мо да при ме ти мо та ко ђе у Ње го ше вом ства ра ла штву. На при мер, у пи сму Вла ди сла вље ви ћу Рим и ње го ве ру ше ви не по ста ју уни вер-за лан сим бол про ла зно сти и све мо ћи вре ме на. „Ni strašni usovi snježani, koji se otisnu strmenicama velikijeh planinah, opuste i obezobraze gordu planinu, na tisuće gorde jele i borove počupavši sa sobom u provalama povuku te strmoglavice iz one grdne mase korenjem k nebu dube, – ni ovaj opustošajući užas ne učini tako strašno i žalosno vpečatljenije na dušu čovječesku kao razvaline velikoga Rima! – Vrijeme je silno, strašne zube ima, ono je stravilo i svemogućemu nebu a kamoli kukavnoj zemlji, đe se sve lako krši, đe sve na slabome temelju stoji“ (Ње гош 1981: 203). Дру ги при мер је ње го ва пе сма Ра ди чо вјек све што ра дит мо же, где Храм Све тог Пе тра, је дан од нај ва жни јих спо ме ни ка рим ске ар хи тек ту-ре, слу жи као под ло га за ми стич ки дис курс о Бо гу и ње го вом пра вом хра му – све ми ру. Та ко ђе, у дру гим Ње го ше вим тек сто ви ма Рим и мо ти ви ве за ни за ње го ву исто ри ју слу же као сим бол, иако је то че сто усло вље но кла си ци-стич ком есте ти ком (нпр. у Сво бо ди ја ди или Оди на дан ро ђе ња све ру сиј ског им пе ра то ра Ни ко ла ја Пр во га). Ис ку ство Ри ма и про блем пу то пи са ња Очи глед но је да је бо ра вак у Ри му био за пе сни ке по себ но ис ку ство. Ја вља се да кле пи та ње на ко ји на чин они про на ла зе тек сту ал ни екви ва лент тог до жи вља ја у сво јим де ли ма. Ка ко твр ди Вла ди мир Гво зден, пу то ва ње је увек при по ве да ње, а пу то пи си су при по ве сти о су сре ти ма пу то пи са ца (при-по ве да ча) са све том, на ста ле на те ме љу ствар ног пу то ва ња као „тра га” у вре ме ну, про сто ру и дру штве ној хи је рар хи ји (Гво зден 2011: 18). По сто ји да кле по се бан на пон из ме ђу по рет ка ис ку ства и по рет ка тек ста, ко ји је траг овог ис ку ства. Ка ко се пред ста вља тај про блем у рим ским тек сто ви ма Ње-го ша и Миц ки је ви ча? На по чет ку Ње го ше вог пи сма Вла ди сла вље ви ћу на ла зи се че сто ци ти ра-на апо те о за пу то ва ња: „Ко не пу ту је, тај не жи ви, тај не зра-на де што је сви јет, што је сви јет ска мје ша ви на. Сви јет је књи га отво ре на у ко јој тре ба учи ти што је сви јет. Сви јет је по зо ри ште сми је шно на ко је му се тре ба у раз ли чи-тим и сва ко бој ним по ка зи ва ти. Да на шњи ви јек (у сви је ту) фа бри ци ра љу де људ ском мај сто ри јом и лу кав ством као што се фа бри ци ра бри ли јант ње го вим пра хом. Сто га се чо вјек да нас у сви је ту ци је ни по на чи ну бри ли јан та, тј. што има ви ше ли цах (fa cie) чо вјек или бри ли јант, то је ску пљи. Ви ди мо из ово га, дра ги Ср би не, ка ко стра шно љу ди у про све ште ни ју на пре ду ју, са мо што им се ли це на траг окре ну ло те на зад гле да ју. (Ја сам у пи са њу исто као у пу то-ва њу, ниг де се не уми јем јед но га прав ца др жа ти, но све ту ма рам)“ (Ње гош 1981: 202). Ве сна Ву ки ће вић Јан ко вић ка же да је тај фраг ме нат ауто по ет ски ко мен тар (Ву ки ће вић Јан ко вић 2011: 313). Са тач ке гле ди шта ре флек си је над
пу то пи сом нај ва жни је је на гла ша ва ње ана ло ги је из ме ђу по рет ка тек ста и жи во та. Ње гош пи ше да пу ту је исто као што пи ше, ту ма ра њу по све ту од го-ва ра ту ма ра ње у пи са њу. Та тврд ња се ин те ре сант но од ра жа го-ва на ни воу ко-ри шће них то по са. Пе сник ко ко-ри сти то пос све та-књи ге, ко ји је по Ерн сту Кур-ци ју су је дан од нај ва жни јих у европ ској кул ту ри. Кур Кур-ци јус твр ди да то пос свет-књи га мо же до во ди ка пот це њи ва њу књи жев но сти у ко рист ем пи риј ског до жи вља ва ња све та, али пра ви ху ма ни зам ужи ва и у жи во ту и у књи зи (Cur ti us 2005: 321). Код Ње го ша, тај то пос са јед не стра не су ге стив но по ка-зу је ана ло ги ју из ме ђу пи са ња и пу то ва ња, док с дру ге стра не упу ћу је на тек сту ал ну ди мен зи ју ис ку ства. У ци ти ра ном фраг мен ту при сут на је свест да пу то пис ни је ди рект но при ка за ње ствар но сти, ни је Стен да ло во „огле да-ло на пу ту“, али је сво је вр сна, тек сту ал на тво ре ви на. Раз ма тра њем пи та ња то пи ке и ме та фо ри ке вре ди обра ти ти па жњу на чи ње ни цу да се че ти ри на-ве де не ре че ни це ба зи ра ју на че ти ри ме та фо ре (сна-вет-књи га, сна-вет-по зо ри ште, свет-фа бри ка бри љан та, чо век-бри љант). Ње го ше во „ту ма ра ње“ је да кле и ту ма ра ње по то пи ци и ме та фо ри ци. Та кав при ступ на гла ша ва ин ди ви ду а ли зам у опи си ва њу све та, јер ту-ма ра ње је не што лич но, ни је од ре ђе на ту-мар шру та гру пе ор га ни зо ва них пут-ни ка. Али ја вља се та ко ђе пи та ње ка ко са чу ва ти ин ди ви ду а ли зам пи шу ћи о Ри му. Го ре на ве де ни ра до ви Ке не ди ја и Едвардс упу ћу ју, ка ко на идеј но и исто риј ско зна че ње Веч ног Гра да, те на мно штво тек сто ва ње му по све ће них, ко ји ути чу на кон вен ци о на ли за ци ју рим ског ис ку ства. Ка ко твр ди Не на до-вић, а ни је у то ме уса мљен11, до ла зе ћи у Рим чо век по на вља у ми сли ма све оно што је о Ри му чуо и чи тао. Ол га Пла шчев ска [Pł aszczew ska] пише да је понекад путовање више кретање по текстовима него у географском простору (Pł aszczew ska 2010: 485). Ро ди се да кле пи та ње: ка ко ту ма ра ти, кад је кул тур-на свест пут ни ка ње гов во дич. На при мер, Миц ки је ви чев са пут ник Оди њец ре ша ва да у сво јим пи сми ма не ће пи са ти о рим ским зна ме ни то сти ма, не го је ди но о свом жи во ту у Ри му, са мо по не кад уба цив ши по не ку реч о спо ме-ни ци ма, пре по ру чу ју ћи да се по гле да у ал бу му. Ње гош у свом пи сму по сле из ја ве о ту ма ра њу пре ла зи на опис свог пу то ва ња по Ита ли ји и не из бе жно по ста је кон вен ци о на лан. Сла ви ле по ту Ита ли је, ита ли јан ског не ба, ве ли чи ну 11 Го ре на ве де не Не на до ви ће ве ре чи мо же мо да упо ре ди мо са ре чи ма ен гле ског
пут-ни ка Аугу сту са Ха реа [1834-1903] из ње го ве књи ге Walks in Ro me: „An ar ri val in Ro me is very dif fe rent to that in any ot her town in Euro pe. It is co ming to a pla ce new and yet most fa mi li ar, stran ge and yet so well known. (Ha re 1902: 1). Сли чан осе ћај се ја вља у пи сму пољ ског ро ман-ти чар ског пе сни ка Зиг мун та Кра сињ ског, ко ји у пи сму оцу од 5. де цем бра 1830. г., по сле пр вог до ла ска у Рим, пи ше „Jest pew ne uc zu cie, które do je ż dż a jąc do Rzymu mi mo wol nie do duszy się wkra da. Coś jakby tchną ce go pos za no wa ni em pr zed tylo ma wi e ka mi sł awy, wi el ko ś ci, zbrod ni i ni e ł a du” (Kra si ń ski 1963: 214) [Постоји је дан осе ћај, ко ји се ја вља у ду ши чо ве ка ко ји до ла зи у Рим. Не што као по што ва ње то ли ких ве ко ва сла ве, ве ли чи не, зло чи на и нереда]. Ге те у Пу то ва њу по Ита ли ји, опи су ју ћи по че так свог бо рав ка у Ри му, твр ди да му се ја вља пред очи ма све што је до сад по зна вао са сли ка, скулп ту ра, мо де ла, и куд год да кре не, сву-где от кри ва ста ра по знан ства (Go et he 1980: 111).
Ри ма: „Да, зби ља, ли је па Ита ли ја. Над њом се бла го сло ве но, ли је по и бла-го дат но не бо ши ри и сми је; у њој је јо гу на ста при ро да у сво јој ди во ти, у сво кој пре ле сти вјеч но окру ње на и ве се ла. Зе мља кла си че ска, ко ли јев ка ве-ли чи ја рим ско га. Ах, Рим, ве ве-ли че стве ни Рим!“ (Ње гош 1981: 202‒203). Ње го шев ам би ва лен тан до жи вљај рим ских ру и на, иако пун лич ног, та ко ђе је ти пи чан за де вет на е сто ве ков ног пут ни ка. Пе сник твр ди да су ње го-ви осе ћа ји би ли дво стру ки: „Те раз ва ли не ве ли ко га Ри ма. Ка да чо вјек у ње му до ђе, не зна да али га уди вле ни је пот пи ри у ви ше ус хи ће ње, али му жа лост вше ду шу уга си и опе ча ли над гроб ни цом ве ли чи ја сви јет ско га. До и ста су се код ме не оба два еле мен та бо ри ла као зла све кр ва са до бром сна хом” (Ње гош 1981: 203). Пре ма ис тра жи ва чи ма те ме ру и на, онај ам би ва лен тан осе ћај је оп ште ме сто ро ман ти чар ског по гле да на Рим и дру га древ на ме ста (Kr óli ki e wicz 1993; Pi ęt ka 2003; Chard 1999). Што је ин те ре сант но, у слу ча ју Миц ки је ви ча тај ам би ва лен тан по глед на раз ва ли не ја вља се пре све га у ци клу су So nety krymskie (Krim ski so ne ti), где пољ ски пе сник опи су је ве ли-чи ну и ни шта ви ло ру и на па ла те крим ских вла да ра у Бак ли-чи са ра ју и твр ђа ву Ба ла кла ви (Kr óli ki e wicz 1993: 42–56). У слу ча ју рим ских ру ше ви на пре све-га до ми ни ра ју код ње све-га „уди вље ње“ и „ус хи ће ње“, иако се углав ном у фи-ло со фи ји исто ри је код Миц ки је ви ча ја вља оп ште ме сто де вет на е сто ве ков ног ми шље ња о Ри му – са да шње ста ње Веч ног Гра да је ка зна за ње го ве гре хо ве (Ed wards 1999; Pi ęt ka 2007). Про блем до жи вља ја рим ских ру и на и спо ме ни ка во ди нас ка кључ ној те ми – ка ко пу то пис по ста је траг ре ал ног су сре та са све том? Код Ње го ша у пи сму Вла ди сла вље ви ћу ја вља се ин те ре сан тан па ра докс ве зан за те му ко-му ни ка тив но сти пут нич ког ис ку ства. Пр во Ње гош пи ше: „Ви дио сам сва-шта, што Вам не ћу ка за ти (не мо гу) пре ђе се са ми со бом не про ше та те по бри је гу жа ло сно ме мут но га Ти бра“. Пе сник твр ди да је не мо гу ће дру го ме пре не ти рим ско ис ку ство, јер чо век мо ра лич но да по се ти тај из у зе тан про-стор. Но од мах по сле ове тврд ње, аутор Гор ског ви јен ца пред ста вља ка та лог по се ће них ме ста (што мно го ви ше ли чи на жур бу мо дер ног ту ри сте не го на сло бод но ту ма ра ње). Ово пу то пи сно на бра ја ње из гле да ова ко: „Ту су спо ме ни ци ста ре Ази је, Евро пе и Афри ке сва ко стру ки; ту су ве ли че стве не раз ва ли не ба њах, дво ро вах и са до вах им пе ра тор ски јех; ту су фо ри рим ски; ту су раз ва ли не ја зи че ски-јех ка пи штах; ту су ко ло не, обе ли сци, фон та ни с раз лич ни је ма чу де сни је ма фи гу ра ма; ту су ста туе, фи гу ре, бо го ви, по лу бо го ви, бо ги ње, ви ле, ца ре ви, упра ви те љи раз ли чи ти, фи ло зо фи и ју на ци вје шти ном људ ском из мра мо ра ство ре ни; ту су мра мор ни и гра нит ни ве ли че стве ни ва зо ви из импер[аторских] ба њах; ту су ур не и гроб ни це Ав гу сто ве и Кон стан ти на В[еликога] од мра-мо ра и ис точ но га ала ба стра; ту су три јум фал на вра та, цир ки, пи ра ми де и не и мо вјер ни во до во ди; ту се ви се хра мо ви хри сти јан ства на ко ло на ма оку-пље ни је ма од ра зу ре ве ли ко га Ри ма. На вр ху све га ре че но га ма те ри ја ла сто ји
ми Ко ло сео и храм свет. Пе тра, а ви ше све га ми сто ји и сја је кар ти на Ра фа-е ло ва Прфа-е о бра жфа-е ни јфа-е: као прфа-е лфа-ест на Да ни ца вфа-е сфа-е лим ли цфа-ем освфа-е тља ва грд-не и мрач грд-не кли су ре стра шним гро мо ви ма из дро бље грд-не“ (Ње гош 1981: 204). Сли чан по сту пак ви ди мо код Миц ки је ви ча. У већ ци ти ра ном пи сму Ма-лев ском, јед ном од пр вих пи са ма из Ри ма, пољ ски пе сник твр ди да га је ве ли-чи на Ри ма за гу ши ла и да му је те шко пи са ти о ње му: „Rzym mię za gł uszył i ko pu ła Ś. Pi o tra na kryła wszystkie pa mi ąt ki wł o skie (…). O Rzymie trud no pi sać. Baj ron, jak Ho ra cjusz Ko kles, wi el kim kro ki em most na Tybr ze za jął: in gen ti
gra du oc cu pa vit pon tem” (Mic ki e wicz 1998: 614–615) [Рим ме је за гу шио и
ку-по ла Хра ма Све тог Пе тра је при кри ла све ита ли јан ске уску-по ме не. О Ри му је те шко пи са ти. Бај рон, као Хо ра ци је Ко клес, ве ли ким ко ра ком је за у зео мост на Тибру]. Ви ди мо да уко ли ко је глав ни ток раз ми шља ња сли чан Ње го ше вом (те шко је пи са ти о Ри му), Миц ки је вич до да је још је дан еле мент – не са мо што рим ско ис ку ство оста вља чо ве ка без ре чи, не го та ко ђе већ по сто је ћи тек сто ви о Ри му не оста вља ју про сто ра за сло бо ду ис ка за. У пи сму Оти ли Ге те, сна хи ве ли ког не мач ког пе сни ка, ја вља се сли чан за кљу чак „Nie bę dę mówił Pa ni o tym mi e ś cie, Jej wyob ra ź nie po wie o wi e le wi ę cej i le pi ej, ni żbym to ja uczynił, na wet ja ko po e ta. Zres ztą masz tam Pa ni swe go wi el ki e go oj ca i sł aw ne go przyja ci e la, Byro na” (Mic ki e wicz 1998: 620)12 [„Не ћу да Вам го во рим
о том гра ду, Ва ша има ги на ци ја ће Вам ре ћи мно го ви ше и бо ље не го што бих ја то учи нио, чак и као пе сник. А има те та мо свог ве ли ког оца и чу ве ног при ја те ља Бај ро на”]. Оди њец твр ди да је Миц ки је вич имао у Ри му иде ју да пи ше дра му о Про ме те ју, но до жи вља ва ње Ри ма ни је оста вља ло вре ме на да пре тва ра ми сли и иде је у ре чи (Odyni ec, 1961 T. 2: 69). Не ко ли ко ме се ци ка-сни је, у фе бру а ру 1830, у пи сму дру гу Ју зе фу Је жов ском [Józef Je ż ow ski] Миц ки је вич опет на гла ша ва да ве ли чи на Ри ма оне мо гу ћа ва да се о ње му нор мал но пи ше, а за тим ко ри сти по сту пак на бра ја ња, сли чан Ње го ше вом:
„Z Ni e mi ec, oprócz wid ze nia Szwaj [ca ri i] Sask [i ej], Go et he go i Schle gla, nic nie skorzysta ł em. Oko li ce Re nu i Szwaj ca rii zo sta wiły wspom ni e nia lek kie i pi ęk ne, i ni ewyra ź ne jak sny. Wł oc hom wi ę cej wi ni en bę dę. Ot wi e ra ją się po wo li zmysły mo je dla sztuk, które oce ni ać i ro ze zna wać poczynam. (…) Bo gac twa sztuk pr zec hod zą wszel kie wyob ra ż e nie; wszystkie ga le rie z tam tej strony Alp są dzi e ci ńst wem. O sta rożytnym Rzymie chybabym pi sał wi er sza mi. Dlaczegóż tu nie je steś ra zem ze mną decyfro wać na pisy czytel ne na tru nie, w której le żą ko-ś ci Scypi o na, i pr zec had zać się mi ędzy tysi ą ca mi in skrypcji, tak pi ęknych i czytelnych, jak gdyby wczo raj wyrze za ne były, i wid zi eć na obe li skach na pisy Augu sta i na łuku tryum falnym Tytu sa świ ec znik je ro zo lim ski, i Ko lo se um, którego je den ka wał mu ru, oce niony, kos zto wa łby dziś 19 mi li onów franków!! — nie ma spo so bu tych wykrzykników za ko ńczyć.” (Mic ki e wicz 2003: 23–24). [Из Не мач ке, осим ви ђе ња сак сон ске Швај цар ске, Ге теа и Шле ге ла, ни сам
12 Миц ки је вич је на пи сао ово пи смо на фран цу ском. У ра ду ко ри стим пољ ски пре вод
до био ни ка кву ко рист. Око ли на Ре на и Швај цар ске је оста ви ла ла ке и ле пе успо ме не, нео д ре ђе не по пут сно ва. Ита ли ји ћу би ти ви ше ду жан. От кри ва ју се по ла ко мо ја чу ла за умет ност, ко ју по чи њем да про це њу јем и рас по зна јем (…) Бо гат ства умет но сти су ван ма ште, све га ле ри је са оне стра не Ал па су де тињ ство. О древ ном Ри му ваљ да бих пи сао у сти ху. За што ни си сад за јед-но са мјед-ном да де ши фру је мо чит ке нат пи се на ков че гу, у ко јем ле же Сци пи-о нпи-о ве кпи-о сти, да се ше та мпи-о ме ђу нат пи си ма, та кпи-о ле пим и чит ким капи-о да су ју че из ре за ни, да ви ди мо на обе ли сци ма Ав гу сто ве нат пи се и на Ти то вим три јум фал ним вра ти ма је ру са лим ски свећ њак, и Ко ло се ум, чи ји би је дан ко мад зи да, про це њен, ко штао да нас 19 ми ли о на фра на ка!! – Не ма на чи на да се пре ки ну ти уз ви ци.]. За што пе сни ци, ко ји твр де да не мо гу да пи шу о Ри му, кад већ по чи њу да о ње му при ча ју, ко ри сте по сту пак на бра ја ња? Је дан од мо гу ћих од го во ра на то пи та ње на ла зи се у дру гим њи хо вим из ја ва ма. Пре не го што Ње гош поч не да на бра ја све шта је ви део у Ри му, он пи ше сле де ће „У ове сам шест да нах ба вље ња у Ри му ве ли ки ма те ри јал у гла ви ску пио, та ко да су ми њим на тр па не све га ле ри је, све кли је ти мо жда не” (Ње гош 1981: 203–204). Те ма са би ра ња ду хов ног „ма те ри ја ла“ ја вља се та ко ђе у ци ти ра ном пи сму Миц ки-је ви ча ћер ки, где пе сник упо ре ђу ки-је Рим са руд ни ком, из ко ки-јег до би ја зна ње и осе ћа је. „Nabytki two je w wi a do mo ś ci ach i uc zu ci ach zo sta ną ci od te raz na zaw sze. Słysza ł aś, jak lud zie pra cu ją w Ka li for nii na ka wa ł ek zł o ta: te raz dla ci e bie Rzym jest tą ko pal nią” (Mic ki e wicz 2005: 153) [Твоја до бит у зна њу и осе ћа ји-ма оста не ти за у век. Чу ла си, ка ко љу ди у Ка ли фор ни ји ра де за ко ји-мад зла та. Са да је за те бе Рим та кав рудник]. На тај се на чин опет ис по ља ва свест о тек сту ал ном ка рак те ру пу то пи са. Пред мет пи са ња ни је ре ал ни Рим, не го са бра на гра ђа, оно што је чо век из „рим ског руд ни ка” до био. Веч ни Град је про стор сту ди ра ња и до би ја ња зна ња и тек оно што чо век при сво ји мо же да бу де пре не се но у по ет ски текст, на по чет ку је ди ну мо гућ ност пред ста вља на бра ја ње на де чи ји на чин. Миц ки је вич у ци ти ра ном пи сму Је жов ском твр ди да ни је имао по ет ског на дах ну ћа, „по мр чен и по це пан због мно штва ра зних пред ме та ко је не ће ско ро да се кри ста ли шу и уло же” (Mic ki e wicz 2003: 24), нео п ход но вре ме да се рим ско ис ку ство пре тво ри из си ро вог „ма те ри ја ла“ у по ет ска де ла. Ње гош је умро не ду го на кон свог бо рав ка у Ри му. По ет ска за о став шти на ње го вог по след њег бо рав ка у Ита ли ји су са мо две (но из ван ред не) пе сме, јед на о Ри му, дру га о Пом пе ји. Не мо же се ре ћи да ли би по тен ци јал на ка сни ја де ла но си ла тра го ве бо рав ка у Ри му. Слу чај Миц ки је ви ча је друк чи ји. Он ни ка сни је ни је на пи сао ни јед ну пе сму ни дра му о Ри му, али је бо ра вак у Веч ном Гра ду имао од лу чу ју ћи зна чај за фор ми ра ње ње го вих ре ли ги о зних, умет нич ких и фи ло соф ских ста во ва. Ње го ва пре да ва ња из Ло за не и Па ри за, ње го ви исто-риј ски про зни тек сто ви и та ко ђе ње го во ре ли ги о зно пе сни штво су ово зла то ко је је до био у Ри му.
Ви ди мо да чак и кон вен ци о нал но пу то ва ње и пи са ње о Ри му мо же да има ду бо ку лич ну ди мен зи ју. У свом пи сму Ње гош твр ди да сва ки чо век на дру ги на чин опи су је Рим. „Не ко опи су је Рим с кар ти на ма да но ва цах до би је, не ко опи су је кар не вал рим ски (Рим), те пре тва ра хра мо ве у те а тре, не ко се мо ли и кла ња рим ски је ма раз ва ли на ма да га за дах ну ду хом по е зи је, да се по ка же по при шту свет ско ме, не ко пла че за је зи че ски јем хра мо ви ма и хва ли хри сти јан ске, не ко пла че за Це за ром а хва ли Бру та, те ни сам не зна де шта ра ди“ (Ње гош 1981: 204). Да кле, с јед не стра не, по сто ји је дан фи зич ки Рим, док у кул ту ро ло шком кон тек сту има мно го „Ри мо ва“ (свој ство хе те ро то пи је). Због то га чак и кон вен ци о на лан опис мо же да има зна чај лич ног до жи вља ја. Ка ко твр ди Ње гош: „Ви ће те ре ћи шта овај чо вјек ра ди, као да Рим већ ни је опи сан, та опи са ни је Ри ма већ дје ца у пр сте зна ду! – Е, дра ги мој Ср би не, свак са сво је точ ке ства ри гле да, свак дру го ја че оча ли на очи но си” (Ње гош 1981: 204). У кон тек сту овог ци та та тре ба ипак на ве сти Ње го ше ве ре чи из Не на-до ви ће вих Пи са ма из Ита ли је ко је има ју су про тан зна чај. „Јед ном, кад ви де да ја о не ким рим ским зи ди на ма не што бе ле жим и пи шем, ре че ми: ’Ја ми то, чо че! То је хи ља ду пу та опи са но. Хај де мо да ље! До ђи дру ги пут без ме-не, па пи ши. Рим ће још хи ља де го ди на тра ја ти и хи ља де ће њих то још гле да ти и опи си ва ти’” (Не на до вић 1907: 90). Да кле Ње гош, ко ји се у пи сму Вла ди сла вље ви ћу бра нио про тив при мед бе о по на вља њу оно га што су већ опи са ли дру ги, ко ри сти исти ар гу мент, по се ћу ју ћи Рим дру ги пут, за јед но са Не на до ви ћем. Ту па ра док сал ну си ту а ци ју мо же мо да об ја сни мо на не ко-ли ко на чи на. Ако при хва ти мо да је Не на до вић све вер но опи сао, он да је Ње гош у ро ку од не ко ли ко ме се ци про ме нио сво је ми шље ње, или је био про сто умо ран и хтео да по жу ри са пут ни ка, или је мно го ви ше це нио сво је „оча ле“ (зре лог пе сни ка и бо ле сног чо ве ка бли зу са мрт не по сте ље) не го мла дог пу то пи сца. Мо гу ће је та ко ђе да се она си ту а ци ја уоп ште ни је де си ла и са мо је из раз при сут не у Пи сми ма из Ита ли је тен ден ци је ка кон цен три-са њу па жње на вла ди ку (По по вић 1972: 249). Још је дан мо гу ћи од го вор је та кав да су ре чи ко је Не на до вић ци ти ра, на и ме, из раз Ње го ше вих иде ја о пу то ва њу и пу то пи са њу. На при мер, у дру гом де лу пе сме По ла зак Пом пе ја, за ди вље ни пут ник ужи ва, ше та ју ћи по раз ва ли на ма, же ле ћи да ви ди шта год мо же. Уоча ва ју се у то ме ра до зна лост и ве дри на мо дер не све сти (Лом пар 2010). Та ко ђе, по Ри му, по ре чи ма из Ње го ше вог пи сма, пе сник је тр чао, или, ка ко при ме ћу је Сту па ре вић „ње го ви ути сци су на ма хо ве ве дри и по лет ни као у чо ве ка ко ји не зна за бо лест, ко ји пу ту је из чи стог за до вољ ства” (Сту па-ре вић 1976: 113). Ово тр ча ње је про цес са би ра ња ис ку ства, ко је тек ка сни је мо же да по ста не пу то пис. Ипак не вре ди ме ша ти по ре дак ис ку ства и по ре дак пу то пи са, а та кав је био Не на до ви ћев по ку шај да на ив но за бе ле жи све на ли цу ме ста.
За кљу чак Ге те твр ди да је до ла зак у Рим био за ње га дан по нов ног ро ђе ња (Goethe 1980: 130). У за кључ ку, по зи ва ју ћи се на ње го ве ре чи, до ча ра ће мо јед ну ве-ли ку раз ве-ли ку из ме ђу ис ку ства Ри ма код Ње го ша и Миц ки је ви ча. Да ве-ли мо-же да се го во ри о ро ђе њу но вог иден ти те та у Ри му у слу ча ју пољ ског и срп ског пе сни ка? Чи ни се да мо же са мо у слу ча ју овог дру гог. Ње гош је у Ри му ужи вао у де ли ма ита ли јан ске, ка то лич ке кул ту ре, али са дру ге стра не, свој на ци о нал ни иден ти тет по твр ђи вао је по сред ством опо зи ци је. Ви ди се то у чу ве ним анег до та ма, ко је је за бе ле жио Не на до вић. Уме сто да по љу би ча сне ве ри ге, Ње гош је од го во рио да „Цр но гор ци не љу бе лан це” (Не на до вић 1907: 106), као што та ко ђе ни је хтео да иза ђе из ко ла кад је до ла зио рим ски па па (Не на до вић 1907: 113). Дру га чи ји је Миц ки је ви чев слу чај. Пољ ски пе сник пи ше да во ли Рим и да је он по стао за ње га као дру га отаџ би на. Ка ко је већ би ло ре че но, рим-ско ис ку ство је ути ца ло на фор ми ра ње мно гих ње го вих ста во ва. Бо ра вак у Веч ном Гра ду до зво лио му је да афир ми ше свој пољ ски иден ти тет, упи су-ју ћи га у ши ри исто риј ски и фи ло соф ски кон текст (ка ко смо већ по ме ну ли, у пи сму ћер ки, он сма тра да је Пољ ска по зва на да по ста не но ви хри шћан ски Рим). Жи ве ћи ка сни је мно го го ди на у Па ри зу као по ли тич ки еми грант, Миц-ки је вич је све вре ме че знуо не са мо за Пољ ском, не го и за Ри мом. BI BLI O GRA FI JA
J. Bo rowczyk. Po e ta i (zbun to wany) fi lo log. Mic ki e wicz wo bec klasycyzmu (do ro
ku 1830). Z glo są o „Wykł a dach lo za ń skich” w: K. Mel ler (red.). Klasycyzm. Estetyka – dok tryna li te rac ka – an tro po lo gia, War sza wa: NE RI TON, 2009: 299–326.
S. Bur kot. Pol skie po dr óż o pi sarst wo ro mantyczne. War sza wa: PWN, 1988. C. Chard. The road to ruin: me mory, ghosts, mo on light and we eds in: C. Ed wards (ed.). Ro man Pre sen ces. Re cep ti ons of Ro me in Euro pean Cul tu re, 1789–1945, Cam brid-ge: Cam brid ge Uni ver sity Press, 1999: 125–139.
E.R. Cur ti us. Li te ra tu ra euro pej ska i łaci ń skie śred ni o wi ec ze. A. Bo row ski (tł um.). Kraków: Uni ver si tas, 2005.
L. Dur ko vić-Jak šić. Mic ki e wicz i Ju go sł o wi a nie. J. Leśny, W. Szulc, B. Zi e li ń ski (tł um.). Po znań: Wydaw nic two Na u ko we UAM, 1984.
C. Ed wards. In tro duc tion: Sha dows and Frag ments u: C. Ed wards (ed.). Ro man
Pre sen ces. Re cep ti ons of Ro me in Euro pean Cul tu re, 1789–1945, Cam brid ge: Cam
brid-ge Uni ver sity Press, 1999: 1–18.
---. Wri ting Ro me. Tex tu al Ap pro ac hes to the City. Cam brid ge: Cam brid ge Uni ver-sity Press, 1996.
T. Ewer tow ski. “Ima ges of Ro me in Po lish and Ser bian li te ra tu re of the Ro man tic Pe riod”. Весֳ ник Ка ра ֱан дин ско ֱо Го су дар сֳвен ноֱо Уни вер си ֳе ֳа им. Е. А. Бу ке
---. Rzym wyob ra żony w wi er szach Ju li us za Sł o wac ki e go, Józefa Boh da na Za le ski
e go i Zygmun ta Kra si ń ski e go u: T. Ewer tow ski, A. Ko ł os, K. Szmid (red.). Od Sybe rii po Amerykę. Ge o gra fia wyob ra ż o na pol skich ro mantyków, Po znań: Pra cow nia Hu
ma-nistycznych Stu diów In terdyscypli narnych, Po zna ń skie Stu dia Po lo nistyczne, 2013: 57–74.
---. Sł o wi a nie pod wł o skim ni e bem. Rzym w oc zach Zygmun ta Kra si ń ski e go, Pe ta
ra Nje go ša, Lju bo mi ra Ne na do vi cia w: A. Ja str zęb ska (red.). Mapy świ a ta, mapy ci a ła. Ge o gra fia i ci e le sno ść w li te ra tur ze, Kraków: LI BRON, 2014: 203–218.
М. Фла шар. Ан тич ко на сле ђе у пе сма ма Ње го ше вим: док тор ска ди сер та ци ја у: Уни вер зи тет у Бе о гра ду, 1959.
---. Ње гош и ан ти ка. М. Ба бо вић (ред.). Под го ри ца: Ин сти тут име ни Ње го ша, 1997.
M. Fo u ca ult. In ne pr ze str ze nie u: Teksty Dru gie 6 (2005): 117–125.
J. W. Go et he. Podróż wł o ska. H. Kr zec zkow ski (trans.). War sza wa: PIW, 1980. В. Гво зден. Срп ска пу то пи сна кул ту ра 1914–1940. Сту ди ја о хро но то пич но
сти су сре та. Бе о град: Слу жбе ни гла сник, 2011.
A. Ha re. Walks in Ro me. T. 1. 15th ed. New York, Lon don: The Mac mil lan Com pany, Ge or ge Al len, 1902.
D. F. Ken nedy. A sen se of pla ce: Ro me, hi story and em pi re re vi si ted u: C. Ed wards (ed.). Ro man Pre sen ces. Re cep ti ons of Ro me in Euro pean Cul tu re, 1789–1945, Cam brid ge: Cam brid ge Uni ver sity Press, 1991: 19–34.
В. Ки ли бар да. Ње гош и Ита ли ја у: С. То мо вић (ред.). Ен ци кло пе ди ја Ње гош
1, Под го ри ца: Фон да ци ја Ње гош, ЦИД, 1999: 161–169.
---. Ње го ше во по след ње пу то ва ње: кроз Ита ли ју 1850−1851 у: Lin gua Mon te
ne gri na 9 (2012): 151–172.
Z. Kra si ń ski. Listy do oj ca. S. Pi goń (red.). War sza wa: PIW, 1963.
G. Kr óli ki e wicz. Teryto ri um ruin. Ru i na ja ko obraz i te mat ro mantyczny. Kraków: Uni ver si tas, 1993.
A. Lit wor nia. Rzym Mic ki e wic za. Po e ta nad Tybrem 1829–1831. War sza wa: Prószyński – S-ka, 2005.
М. Лом пар. Ње го ше во пе сни штво. Бе о град: Срп ска књи жев на за дру га, 2010. J. Ław ski. Ma rie ro mantyków. Me ta fizyczne wi zje ko bi e co ś ci. Mic ki e wiczMal czew ski
Kra si ń ski. Bi ałystok: Instytut Fi lo lo gii Pol ski ej Uni wersyte tu w Bialymsto ku, 2003.
A. Mic ki e wicz. Dzi e ła, t. 14. Listy, czę ść pi erw sza 1815‒1829. M. Der na ł o wicz, E. Ja wor ska, M. Zi e li ń ska (red.). War sza wa: Czytel nik, 1998.
---. Dzi e ła, t. 15. Listy, czę ść dru ga 1830‒1841. M. Der na ł o wicz, E. Ja wor ska, M. Zi e li ń ska (red.). War sza wa: Czytel nik, 2003.
---. Dzi e ła, t. 17. Listy, czę ść czwar ta 1849‒1855. M. Der na ł o wicz, E. Ja wor ska, M. Zi e li ń ska (red.). War sza wa: Czytel nik, 2005.
A. Na wa rec ki, B. Mytych-Fo raj ter, (red/). Wykłady lo za ń skie Ada ma Mic ki e wic za. Ka to wi ce: Wydaw nic two Uni wersyte tu Ślą ski e go, 2006.
Л. Не на до вић. Пи сма из Ита ли је. Бе о град: Срп ска књи жев на за дру га, 1907. П. Ње гош. Це ло куп на де ла VI. Иза бра на пи сма. Н. Ба на ше вић, В. Лат ко вић, Ј. Ми ло вић (ред.). 9th ed. Бе о град: Про све та, Обод, 1981.
A. E. Odyni ec. Listy z podróży. T. 12. M. To po row ski (red.). War sza wa: PIW, 1961. R. Pi ęt ka. „Ter mi nus. Rzym ja ko symbol tr wa ł o ś ci i pr ze mi ja nia”.Symbo lae Phi lo
---. Hel le ni za cja i de ro ma ni za cja. Dyle maty dzi e wi ęt na sto wi ec znej re flek sji o antyku u: E. We so ł ow ska (red.). Ro mantyczna „an ti qu i tas”. Rzymskie in spi ra cje w te a tr ze i dra
ma cie XIX wi e ku z uw zględ ni e ni em me di a cji cal de ro now ski ej i szek spi row ski ej, Po znań:
Wydaw nic two Na u ko we UAM, 2007: 9–18.
К. Пи жу ри ца. „Ме ди те ран ски мо ти ви у Ње го ше вом дје лу”. Ле то пис Ма ти це
срп ске 461/3 (1998): 582–605.
O. Pł aszczew ska. Pr ze str ze nie kom pa ratystyki – ita li a nizm. Kraków: Wydaw nic two Uni wersyte tu Ja gi el loński e go, 2010.
---. Wi zja Wł och w pol ski ej i fran cu ski ej li te ra tur ze okre su ro mantyzmu: 1800‒1850. Kraków: Uni ver si tas, 2003.
М. По по вић. Исто ри ја срп ске књи жев но сти. Ро ман ти зам 2. Бе о град: Но лит, 1972.
M. L. Pratt. Fi eld work in com mon pla ces u: J. Clif ford, G.E. Mar cus (ed.). Wri ting
Cul tu re: The Po e tics and Po li tics of Et hno graphy, Ber ke ley: Uni ver sity of Ca li for nia
Press, 1986: 27–50.
D. Se weryn. „Jak tam zas ze dł eś”. Mic ki e wicz w szko le klasycznej. Lu blin: Re dak cja Wydaw nictw KUL, 1997.
T. Sin ko. Mic ki e wicz i antyk. Kraków: Za kład Na ro dowy im. Os so li ń skich, Wydaw-nic two Pol ski ej Aka de mii Na uk, 1957.
О. Сту па ре вић. Срп ски пу то пис о Ита ли ји у: Н. Стип че вић (ред.). Упо ред на
ис тра жи ва ња 1, Бе о град: Ин сти тут за књи жев ност и умет ност, 1976: 103–181.
M. Śli wi ń ski. Antyk i chr ze ś ci ja ńst wo w twórc zo ś ci Zygmun ta Kra si ń ski e go. Sł upsk: Wyżs za Szko ła Pe da go gic zna w Sł up sku, 1986.
---. Nor wid wo bec antycznośred ni o wi ec znej tradycji uni wer sa li zmu euro pej ski e go. Sł upsk: Wyżs za Szko ła Pe da go gic zna w Sł up sku, 1992.
К. Трyбуś. Миц кје ви че ва Цр на Го ра у: Т. Бе ча но вић, Р. Глу ши ца, М. Ива но вић (ред.). Ње го ше ви да ни 1. Збор ник ра до ва са ме ђу на род ног сла ви стич ког на уч ног ску па, Ник шић: Уни вер зи тет Цр не Го ре, Фи ло зоф ски фа кул тет, 2009: 159–167. В. Ву ки ће вић Јан ко вић. Ње го ше ви су сре ти са Ве не ци јом у: Д. Ај да чић, П. Ла за ре вић ди Ђа ко мо (ред.). Ве не ци ја и сло вен ске књи жев но сти, Бе о град: Сло во-Сла виа, 2011: 303–314.
D. Wi er zcho ł ow ska. „Górski wi e ni ec” Pe tra Nje go ša. Po etyka ut wo ru. Zi e lo na Góra: Wydaw nic two WSP, 1986.
K. Zi em ba. Rzym Mic ki e wic za (wok ół li stu Ada ma Mic ki e wic za do Ma rii Mic ki e
wiczówny z 19 grud nia 1851 ro ku) u: M. Ka li now ska, B. Pa proc ka-Pod la si ak (red.). Antyk ro mantyków – mo del euro pej ski i wa ri ant pol ski. Re ko ne sans, To ruń: Wydaw nic two
Na u ko we Gra do, 2003: 172–194.
И. Жи ван че вић-Се ке руш. Ка ко (о)пи са ти раз ли чи тост. Но ви Сад: Фи ло зоф-ски фа кул тет, 2009.
To masz Ewer tow ski
TWO VIEWS OF THE ETERNAL CITY – ROME IN THE WORKS OF P. NJEGOŠ AND A. MICKIJEVIČ
A b s t r a c t
The main aim of this pa per is to analyse and in ter pret va ri o us di men si ons of the ex pe ri en ce of Ro me in the works of Ser bian po et Pe tar II Pe tro vić Nje goš and Po lish poet Adam Mic ki e wicz. The pa per is ba sed on the ir let ters, no tes and li te rary works, as well as on works of the ir tra vel com pa ni ons (L. Ne na do vić, A. Odyni ec). A com pa ra ti ve analysis cre a tes an op por tu nity to see Nje goš works in the new con text.
