Tanja Milosavljević, Joana Ilkova (Marsej – Sofija)
FRANCUSKE POZAJMLJENICE U SRPSKOM I BUGARSKOM JEZIKU
Abstract: Loan words, also called borrowed words, are an important part of a language.
These words are imported from one language into another in which they have become part of the vocabulary. The process of borrowing foreign words is generally geographical, cultural or historical. Thus, the geographical proximity, the cultural exchanges between the peoples of Europe, have promoted the interpenetration of one language into another and the appropriation of borrowed words, which, in turn, have become full lexicon of the new language. These loan words introduced into the language, are then adapted to the grammatical rules of the language receiving. For instance, in the Serbian word garantovati, we may recognize the loan word garant compounded with the Serbian suffix -ovati characteristic of verbal forms. If some words like interesovati, blokirati are suffixed, some others may be prefixed such as anormalan, alogiиan.
Keywords: French Loan words in Serbian and Bulgarian, adaptation
Cilj ovog rada je da predstavimo uticaj francuskog jezika konkretnije francuskog leksičkog sadržaja na srpski i bugarski jezik. Iako ova dva jezika ne pripadaju istoj jezičkoj porodici kao francuski jezik, ni jedan ni drugi nisu odoleli uticaju francuskog kroz istoriju tako da danas u leksičkom opusu obadva jezika nalazimo veliki broj leksičkih jedinica sa kvalifikatorom fr.
Galicizme su proučavali mnogi lingvisti, filolozi, istoričari, filozofi ostavljajući nam tako podatke o nestajanju jednih i jačanju drugih kultura, prožimanju elema- nata različitih kultura, raznorodnih jezika i naroda, kao i njihovom međusobnom bogaćenju. Doprinos ovome kao tema mnogih naučnih i stručnih radova ili magis- tarskih i doktorskih teza u srpskom jeziku dali su Aleksandar Belić, Petar Skok (Skok 1951), Ivan Klajn (Klajn 1996), Milivoj Alanović (Alanović 2006), Nenad Krstić (Krstić 2004) i dr. U bugarskom ovim pitanjem su se bavili Dimitar Bankov, Snežina Beškova, Ljubomir Vankov (Vankov 1967) i dr.
1. Galicizmi u srpskom i bugarskom jeziku i faktori njihovog transfera
Pod galicizmima podrazumevamo reči preuzete iz francuskog jezika i prilagođene srpskom i bugarskom jeziku.
Jedan od najznačajnijih razloga za pozajmljivanje reči jeste geografski ali i kulturno-istorijski faktor. Kada se radi o dvema jezičkim grupama koje su susedi,
usled aktivnog i neminovnog kontakata između govornika, proces uzajamnog pozajmljivanja reči je neminovan.
Međutim u slučaju srpskog jezika (ako bismo govorili samo o teritoriji Srbije), geografski faktori nisu bili od presudne važnosti, budući da se granice Srbije i Francuske nisu nikada dodirivale. Takođe nije zabeležena ni značajnija frankofona populacija na srpskoj teritoriji, za razliku od nemačkog jezika recimo1. Za prodor galicizama u srpski jezik i kulturu od bitne važnosti je da sagledamo istorijske prilike u ondašnjoj Jugoslaviji kada je zajednički jezik naroda bio srpsko-hrvatski jezik. Prve francuske reči su ušle u ondašnji srpsko-hrvatski jezik krajem 12. i početkom 13. veka kada je Hrvatska u doba Karolinaca imala prve kontakte sa Francuskom, u vojnom i religioznom pogledu (mnogi hrvatski plaćenici bili su u službi francuskih kraljeva Luja VIII i Luja IX). Takođe trgovačke, crkvene i kul- turne veze Dalmacije (region u Hrvatskoj) sa Venecijom, Italijom (mnogi italijan- ski pisci su pisali na francuskom jeziku), južnom Francuskom doprinele su da se francuska književnost nametne našoj kulturi.
Međutim, prisustvo francuskih reči u srpskom književnom jeziku nije samo posledica preuzimanja galicizama preko Hrvatske. U 18. veku, po savetu Dositeja Obradovića, najvećeg srpskog književnika 18. veka, Stefan Živković je preveo na srpski jezik Fenelonove „Avanture Telemaha, Odisejevog sina“, remek delo fran- cuske književnosti, napisane 1695.
Iako je vrlo diskutabilno ovo mišljenje, nesumnjivo je ipak da su putem njegovog prevoda, neke francuske reči ušle u srpski jezik. Takođe i kulturno- političke veze u drugoj polovini 19. veka i prvoj polovini 20. između Francuske i Srbije su doprinele prodoru galizicama u srpski jezik.
Što se tiče bugarskog jezika, prodor i asimilacija francuskih reči je vezana za vreme bugarske renesanse (18. i 19. vek), dok se drugi talas unošenja francuskih reči vezuje se za period od 1878. godine, posle oslobođenja Bugara. Razlozi su politički, ekonomski i kulturološki.
2. Jezički transfer pozajmljenica (direktno i indirektno preuzi- manje)
„Posuđena reč, za razliku od neposuđene, domaće, baštinjene iz starijeg stepena jezika, znači skraćeni postupak u leksikologijskom procesu. Dok domaća baštinjena mora da pređe dug put u semantičkom razvitku, da se konačno ustali i iskristalizuje kao termin za izvestan predmet ili pojam, dotle posuđena reč taj put skraćuje, i to znatno. Ona donosi u jezik termin utvrđen u stranom jeziku.
Domaćoj treba uvek duži ili kraći period vremena, da postane stalan termin, to jest zvučni simbol za izvesnu grupu oznaka, koje karakterišu predmet“(Skok 1951).
Prema Klajnu, postupak preuzimanja galicizama je vršen direktno i indirektno (Klajn 1996). Direktno preuzimanje znači da se prilikom procesa preuzimanja nijedan jezik nije javljao kao jezik posrednik, dok indirektno znači da je reč u
naše jezike stigla preko trećeg jezika posrednika (kada govorimo o srpskom jeziku najpre imamo uticaj nemačkog, u manjoj meri ruskog; u bugarskom jeziku najviše se oseća uticaj ruskog, potom turskog i rumunskog jezika). Dobar broj pozajmljenica iz francuskog, srpski i bugarski jezik su preuzeli direktno, ali i posredstvom jezika posrednika i u tom slučaju pozajmljenica je dobila fonološka, morfološka i semantička obeležja jezika posrednika. Zato su neke od njih ušašvi u novi jezik modifikovale svoje izvorno značenje.
Milivoj Alanović je podrobnije objasnio adaptaciju francuskih reči u srpskom jeziku posredstvom jezika posrednika. Tako određeni sufiksi kao na primer ura, or, ir, at ukazuju na to da je reč preuzeta posredstvom nemačkog jezika (bravura, administrator, kurir, certifikat). Uticaj ruskog ima u rečima sa sufiksom -ija (armija). Uticaj latinskog preko nemačkog ogleda se u sufiksu -acija (arondacija) (Alanović 2006).
3. Adaptacija galicizama
Da bi neka strana reč mogla da se integriše u jezik, ona mora da prođe kroz proces jezičkog transfera tj. da se prilagodi novom jeziku. Ulazeći u novi jezik, strane reči se uključuju u leksički i gramatički sistem jezika, podležu promenama fonetskog, morfološkog i semantičkog karaktera, potčinjavajući se zakonitostima i normama jezika primaoca. Tako recimo pozajmljene imenice dobijaju gramatičke odlike roda, broja (i padeža u srpskom), a glagoli afikse i glagolsku promenu.
3.1. Fonološka adaptacija
U usmenom govoru, fonetski oblik najčešće odgovara fonetskom liku jezika originala. Pismenim putem, njen fonetski oblik se formira prema grafiji jezika primaoca. Reči koje sadrže glasove, kojih nema u jeziku primaocu, fonetski se prilagođavaju tako što se ti glasovi zamenjuju najbližim glasovima, tj. vrši se glasovna, fonetska adaptacija pozajmljenica jer fonetski sistem jezika primaoca ne dopušta unošenje tuđih glasova. Na taj način, pozajmljenice se potčinjavaju zakonitostima fonetike.
Transfonemizacija predstavlja zamenu nepostojećih vokala odgovarajućim supstituentima kao npr:
Y → I (zéphyr – zefir, acronyme – akronim…) Œ → E ( fœtus – fetus, oestrogène – estrogen…)
Õ → ON (lampion – lampion, million – million, avion – avion…) Е� → EN, EM (satin – saten, parfum – parfem…)
à → AN (amendement – amandman, avangarde – avangarda…) Ə → E (retard – retard, relation – relacija…)
Postupak transfonemizacije obuhvata i druge fonološke postupke kao što Alanović (Alanović 2006) navodi:
(а) Razbijanje suglasničke grupe sm nepostojanim A: asketizam (asketisme), egoizam (égoisme). U bugarskom na mestu nepostojanog a nalazimo glas ъ (аске- тизъм, егоизъм).
(b) Očuvanje vokalnog l u finalnoj poziciji iza suglasnika: ansambl (ansamble), debakl (débacle). U bugarskom između л i suglasnika nalazimo takođe glas ъ (ан- самбъл).
(c) Desonorizacija u obadva jezika: pejsaž (paysage).
(d) Umekšavanje suglasnika l:lj u srpskom jeziku: bataljon (bataillon), artiljerija (artillerie), portfelj (portefeille).
3.2. Morfološka adaptacija
Nakon što se sprovede fonološka adaptacija stranih reči, potrebno je da se ta pozajmljenica stabilizuje u odgovarajućoj morfološkoj klasi jezika primaoca.
E. Haugen je ovako formulisao osnovno načelo morfološke adaptacije leksičkih posuđenica: „If loanwords are to be incorporated into the utterances of a new language, they must be fitted into its grammatical structure. This means that they must be assigned by the borrower to the various grammatical clases which are distinguished by his own language“2 (Haugen 1951: 217).
3.2.1. Morfološka adaptacija imenica
Za razliku od drugih vrsta reči, najčešće srećemo imenice među pozajmljeni- cama budući da se češće stvaraju novi predmeti i pojave koje ih imenuju za razliku od glagola koji imenuju nove radnje ili pridevi nove kvalitete. A i s obzirom na to da imenice predstavljaju najsamostalniju vrstu reči, one najlakše ulaze u novi jezički sistem i najbrže se tu adaptiraju (za razliku od recimo prideva koji zavise od imenica i glagola, a koji se mogu uvek zameniti imeničkom perifrazom).
Imenice koje su u srpski i bugarski jezik unete u gotovo neizmenjenom obliku u odnosu na reč od koje vode poreklo i pri tom se završavaju suglasnikom (koji je indikator muškog roda u obadva jezika), unete su kao imenice muškog roda na suglasnik: balon, avion, žargon, baron, kabinet, kontrolor... Za obeležavanje ženskog roda, dodaje se gramatička morfema -a: distanca (distance), zebra (zèbre), zona (zone), sirena (sirène), satira (satire), a ponekad se može sresti pojava da se vokalski završetak imenice u jeziku davaocu zadržava i u jeziku primaocu (što je veoma netipična pojava za srpski jezik): kupe, lavabo, nivo (muški rod), dok su u bugarskom jeziku imenice kupe i nivo regularno srednjeg roda.
Mihailo Popović, koji je izučavao francusko-srpske paronime, predložio je sledeću tipologiju (mi ćemo je primeniti i na bugarski jezik) (Popović 2009):
3.2.2. Morfološka adaptacija prideva
Pridevi preuzeti iz francuskog jezika mogu da budu morfološki adaptirani i da imaju sva pridevska obeležja: rod, broj i komparaciju (srpski dobija i padež i vid):
(Sr. naivan – Fr. naif – Bg. наивен, Sr. agresivan – Fr. agressif – Bg. агресивен, Sr. elegantan – Fr. élégant –Bg. елегантен, Sr. praktičan – Fr. pratique – Bg.
практичен…). Ovakve prideve Alanović (Alanović 2006) naziva integrisanim, dok su neitegrisani pridevi bez morfoloških pokazatelja broja i roda, recimo pridevi: bež, violet, braon i oni će ce uvek javiti u tom istom obliku što u bugarskom jeziku nije slučaj.
3.2.3. Morfološka adaptacija glagola
Glagoli se adaptiraju domaćim i stranim tvorbenim sredstvima ili kombinacijom jednih i drugih. Najčešće se koriste infiksi -ova- (u bugarskom i -ува-), -isa- i -ira- za tvorbu glagola tako da imamo:
Fonetska struktura paronima je istovetna a
razlike su prozodijske3
Paronimi imaju sličan oblik a razlikuju se po jednoj ili dve foneme
U oba jezika je prepoznatljiva samo osnova dok su afiksi
različiti francuski/srpski,
bugarski francuski/srpski/
bugarski francuski/srpski/
bugarski appel – apel, апел
avance – avans, аванс ballon – balon, балон baron – baron, барон cabinet – kabinet,
кабинет appétit – apetit, апетит
controleur – kontrolor, контрольор courrier – kurir/куриер
garantie – garancija/
гаранция ingénieur – inženjer/
инженер bassin – bazen/басейн
amelioration – melioracija (srpski) s’énerver – nervirati se/
нервирам се
INFIKSI SRPSKI BUGARSKI
-OVA-/-ОВА- lokalizovati – localiser
interesovati – interesser presser – пресовам -IRA-/-ИРА- uzurpirati – usurper
simulirati – simuler deblokirati – débloquer
žonglirati – jongler
empaqueter – пакетирам jongler – жонглирам adresser – адресирам
-ISA- integrisati – integrer –
-UVA-/-УВА- – interesser – интересувам
3.3. Semantička adaptacija
Razlog za pozajmljivanje reči jeste njihova semantička funkcija. Radije ćemo pozajmiti reči kada u sebi nose jače i određenije značenje. Da bi se utvrdio ste- pen semantičke adaptacije po Alanoviću(Alanović 2006), kriterijum koji možemo primeniti jeste polisemantička struktura i njen derivacioni potencijal.
Primer douche na francuskom – tuš na srpskom može imati sledeća značenja:
(1) Uređaj u kupatilu za pranje pod jakim mlazevima.
(2) U muzici dirka (na klaviru).
(3) Izraz u rvanju, uzvik kojim mačevalac priznaje da je pogođen.
(4) Vređanje, uvreda.
(5) U slikarstvu prenošenje boje kičicom, naknadno stavljanje tamne boje na sliku.
(6) Vrsta crnog finog kineskog mantila koji se spravlja od najfinije čađi dobivene sagorevanjem kamfora.
(7) Svečano pozdravljanje dobošom i trubama, naročito posle zdravice.
Što se tiče njenog derivacionog potencijala, lekseme nisu mnogobrojne: tušiti, tušenje, tuširati se, tuširanje, tuševi, tušta.
4. Podudaranje značenja
Reč preuzeta jezičkim transferom iz drugog jezika može čuvati isto ili delimično značenje u jeziku primaocu, a može i potpuno izgubiti svoje izvorno značenje. Popović (Popović 2009) je predložio sledeću podelu:
a) Potpuno podudaranje (istovetno značenje srpske i francuske reči tj.
bugarske i francuske reči; češće je kod monosemičnih reči, ali je moguće i kod polisemičnih):
Primer: azot, азот – azote; ekspert, експерт – expert; polen, полен – pollen b) Nepodudaranje značenja
Postoje reči među kojima se uočava sličan oblik, ali ne postoji značenjska bliskost.
Primeri: Gimnazija je srednja opšteobrazovna škola (fr. lycéé), a gymnase je gimnastička dvorana u srpskom, tj. gimnastičeski salon u bugarskom. Reč soliter je očigledno francuskog porekla (solitaire), no u francuskom nikada nije imala značenje srpskog paronima. Značenje u srpskom je dobijeno metaforom: građevina koja ne pripada nizu zgrada koji čini klasičnu gradsku ulicu, već se izdvojena propinje u visinu, izgleda kao da je usamljena (Popović 2009).
c) Delimično podudaranje – podudaranje u izvesnim kontekstima Primer u srpskom jeziku: akumulator, baterija – pile, batterie.
Akumulator automobila (batterie d‘une voiture), ali baterija mobilnog telefona (batterie d‘un téléphone mobile), baterija laptopa (batterie d‘un ordinateur portable), baterija džepne lampe, ovde se u francuskom upotrebljava druga reč (pile d‘une lampe de poche) kao i u baterija tranzistora (pile d‘un transistor). Sa druge strane, srpska reč baterija širi svoju polisemičnost metonimijom: Noćas je nestalo struje, a ja nisam mogao da nađem bateriju. Odgovarajuća francuska reč je lampe de poche (Popović 2009).
5. Semantička polja
Ako bismo pokušali da imenujemo domene u kojima nalazimo galicizme, nesumnjivo je da je francuski jezik odigrao značajnu ulogu na polju finansija (SR:
avans, bon, bonitet, garant, virman; BG: авоари, баланс, асортимент…), politike (SR: akreditiv, amandman, demarš, departman; BG: класа, социализъм...), vojne terminologije (SR: bajonet, baraž, bataljon, garnizon, dezerter, eskadron; BG: ка- питан, маневра, редут, десант, генерал…), a susrećemo ih i u medicini (SR:
akušer, ambulanta, gaza, grip, dentista, dispanzer; BG: диспансер, акушер…), saobraćaju (SR: avion, bandaž, bicikl, kabriolet, kamion; BG: булевард, гара, тротоар, трасе...), književnoj teoriji i lingvistici (SR: balada, beletrist, esej, žanr, kalambur, argo, žargon, kalk; BG: романс, мемоари, куплет…), kulinarstvu (SR: biskvit, desert, dražeja; BG: котлет, рагу, оранжада…), kući i pokućstvu (antre, arkada, baraka, vitraž, garaža, kanape; BG: гардероб, канапе, сервиз...) i drugim domenima (Alanović 2006).
6. Elipsa (skraćivanje složene leksičke jedinice) i zastarele fran- cuske reči
Prilikom pozajmljivanja stranih reči, primetna je pojava tzv. elipse do koje dolazi kada se tokom pozajmljivanja modela, po tvorbenoj strukturi kompozite, u jeziku primaocu izostavlja jedna tvorbena osnova, npr: reč gliser nastala je odbacivanjem prvog elementa francuske višemorfemske reči hydroglisseur. Ili reč separe koja potiče od francuske reči table separée. Najčešći je slučaj da se elidira prvi nominalni element sintagme i da modifikator preuzima značenje celine (Popović 2009). Isti slučaj zapažamo i u bugarskom jeziku.
Kao redak ali ipak prisutan slučaj je taj da jedna reč iz pozajmljenog jezika uđe u drugi i postane stabilna leksema u njemu, a potom se u jeziku davaoca prestane upotrebljavati, tj. zastari. Takav je slučaj recimo sa francuskom rečju kupe koja potiče od francuskog coupé, reč koja se upotrebljavala u francuskom jeziku u jednom kratkom periodu u 19. veku, da bi bila zamenjena sa compartiment, a u srpskom i bugarskom jeziku se još uvek čuva kupe, купе. Takođe reklama potiče od francuske reči reclame koja je zamenjena sa publicité dok se reč reklama, реклама još uvek koristi i u srpskom i u bugarskom.
7. Odnos prema pozajmljenicama (zaključak)
Neosporno je, vidimo, da je leksika francuskog jezika uticala na proširenje srpske i bugarske leksike. To pokazuje da je jezik jedan pokretljiv i prilagodljiv sistem, naročito na polju leksike.
Otvorenost ka prihvatanju novih reči nije nikako novina. Međutim, da li su strane reči zaista neophodne u jeziku?
Bugarski smatra da se prema pozajmljenicama treba ophoditi sa aspekta njihove odomaćenosti, a ne njihove etimologije (Bugarski 1966). Naučni odnos prema pozajmljenicama tiče se njihovog vrednovanja pri leksikografskoj obradi ceneći ih tako kao suvišne, nepotrebne, čak štetne leksičke elemente. Njihovu upotrebu treba svesti na neophodnu meru i kontrolisano ih koristiti4.
Egon Fekete, svestan važnosti reči stranog porekla u srpskom jeziku smatra da su se one prilagodile jeziku i da ne predstavljaju nikakav problem za srpski jezik:
„Nema opasnosti da, i pored bezbroj reči stranog porekla, srpski jezik postane engleski, ili nemački, ili bilo koji drugi jezik. Naprotiv, bez reči preuzimanih iz drugih jezika, srpski jezik (kao i drugi moderni jezici sveta) danas ne bi mogao da posluži za normalnu komunikaciju. Uostalom, toga je bio svestan čak i sam Vuk kada je pre skoro 200 godina napisao da „danas nema na ovome svijetu nijednog jezika u kome nema tuđih riječi“ te da je „opet bolje uzeti tuđu riječ nego li naopako novu graditi.“ (Fekete 2008). Naravno, ako se drugačije ne može. A u mnogim slučajevima se to odista i ne može.
BELEŠKE
1 Primer srpskog jezika koji je imao dva različita razvojna puta od Velike seobe Srba kada se deo srpskog stanovništva severno od Dunava našao u Habzburškoj monarhiji i primio uticaj nemačkog jezika dok je deo Srba južno od Dunava ostao i dalje pod jakim uticajem turskog jezika (Ivić 1994: 44).
2 „Da bi se posuđenice inkorporirale u sadržaje na novom jeziku, moraju se prilagoditi njegovoj gramatičkoj strukturi. To znači da ih govornik koji ih posuđuje, mora uvrstiti u različite gramatičke vrste koje se razlikuju u njegovom jeziku.“
3 Kao jedna od važnosti jezičkog transfera jeste i adaptacija akcenta akcenatskom sistemu jezika primaoca. U bugarskom jeziku ova prva kategorija pozajmljenica čuva akcenat kao i u francuskom, što nije slučaj sa srpskim jezikom.
4 „I ako je opravdana težnja svakog jezika, da se očisti od tuđica, one stiču pravo građanstva, odomaćuju se i ostaju. A kad su već jednom tu, onda da ih bar pogledamo u oči i upoznamo. Neka nam budu jasne, neka nam njihovo pravo značenje i poreklo budu poznati, pa ih ne moramo upotrebiti“ (Lukić, Obradović 1928).
LITERATURA
Alanović 2006: Alanović, M. Susret sa zapadnom Evropom: galicizmi u srpskom jeziku.
Referat na međunarodnom simpozijumu „Susret kultura“, Novi Sad.
Bugarski 1966: Bugarski, R. Strane reči danas, pojam, upotreba, stavovi. O leksičkim pozajmljenicama. // Zbornik radova sa naučnog skupa: Strane reči i izrazi u srpskom jeziku, sa osvrtom na isti problem u jezicima nacionalnih manjina. Subotica–Beograd.
Fekete 2008: Fekete, E. Jezičke doumice. Knjiga druga. Beograd: Beogradska knjiga.
Haugen 1951: Haugen, E. The Analysis of Linguistic Borrowing. // Language 26.
Ivić 1994: Ivić, P. Književni jezik kao instrument kulture i produkt istorije naroda. // Istorije srpske kulture. Novi Sad: Srpska književna zadruga.
Klajn 1996: Klajn, I. Vrste romanizama u srpsko-hrvatskom jeziku i putevi njihovog dolaska. // Zbornik matice srpske za filologiju i lingvistiku, XXXIX, № 2.
Krstić 2004: Krstić, N. O francuskim pozajmljenicama u srpskom književnom jeziku. //
Zbornik matice srpske za filologiju i lingvistiku, XLVII/1-2, Beograd.
Lukić, Obradović 1928: Lukić, M., D. Obradović. Rečnik stranih reči i izraza. Beograd.
Popović 2009: Popović, M. Tipologija francusko-srpskih paronima. // Zbornik sa naučnog skupa: Njegoševi dani. Nikšić: Filozofski fakultet Univerziteta Crne Gore.
Skok 1951: Skok, P. Prilog metodu proučavanja romanizma u hrvatskom ili srpskom jeziku. Zbornik radova. Sveučilište u Zagrebu.
Vankov 1967: Vankov, L. Les éléments français en bulgare. // Revue des Etudes Slaves.
T. 46.
IZVORI
Vujaklija 1966: Vujaklija, M. Leksikon stranih reči i izraza. Beograd: Prosveta.
Бешкова 2001: Френско-български речник на изобразителното изкуство. София:
Хейзъл.
