U okvirima multidisciplinarnih istraživanja književnosti, posebnu pažnju pri-vlači i ispitivanje drugosti koja se istovremeno čini „toliko zauzetom, toliko indiferentnom, i toliko moćnom” u odnosu na čoveka (Raffles 2010: 12, 44, 4), a koja spada u sfere analize poetske entomologije (up. Dunn 2000: 70–72),
tj. insektarijuma (up. Hogue 1980: 33–36; Bragazzi 2014: 17).1729 Kroz vekove su anatomija i organizacija insekata bile u fokusu pluridisciplinarnih tuma-čenja književnosti (v. Twinn 1942: 13–14, 15–19). Od prikaza insekata iz Bi-blije, Aristotelovih interpretacija (Aristotel 2011) ili jedanaeste knjige Istorije prirode Plinija Starijeg (Pline l’Ancien 1947), primera iz dela Čosera, Spensera, Šekspira, Miltona, Tenisona (up. Twinn 1942: 18–19, 256–257) ili raznovrsne građe haiku poezije (up. Dunn 2000: 70–72), pa do dela srpske, slovenskih i svetske književnosti pre Prvog svetskog rata, između ratova i nakon Drugog svetskog rata, postavlja se pitanje vezano za simboličku aktivaciju i konceptu-alizaciju insekata u književnim delima. Naročito zanimanje se usmerava i ka istraživačkoj pretpostavci o mogućim promenama u domenima načina opisi-vanja insekata u književnosti i umetnosti koji se (ne) vezuju uvek za elemente estetike ružnog.
Čuveni primer u oblasti poetske entomologije (Dunn 2000: 70–72), pesma
„Buva” Džona Dona (napisana oko 1590, objavljena posthumno 1633. godine) pokazuje insekta koji pije krv, na simboličkom planu nudeći jedinu moguć-nost izvesnog susreta voljenih u nedozvoljenoj ljubavi (Don 2009: 77). U tom smislu, stvorenje koje se obično vezivalo za nešto niskomimetično, banalno, ružno ili pak opasno, u pesmi Džona Dona doseže, u stvari, veličanstvene raz-mere (up. Don 2009: 77). Inače, prikaz insekata kao pozitivnih bića u književ-nosti zastupljen je i u haiku pesništvu, posebno kroz spajanja „plemenite tuge”
i poštovanja za prolaznu lepotu insekta (Takada 2012: 429). Tako se kod Ise, jednog od predstavnika japanskog haiku pesništva kraja XVIII i početka XIX veka, menja uobičajeni pogled na pale insekte, prema kojima se, na primer, ukazuje ne samo empatija već i snažnije poverenje nego u čoveka:
Ne ubijaj tu muvu!
Pogledaj – ona krši svoje ruke,
krši svoja stopala (Isa u Hass 1994; Dunn 2000: 71).
Pozitivan prikaz sveta insekata odlikuje poverenje i u način njihove orga-nizacije, koju karakteriše uređenje u vidu inteligencije roja: u pitanju je društvo koje nema hijerarhijsko, autoritarno središte već je zavisno od reciprociteta decentralizovanih relacija među članovima (Wilson 1971; Garnier, Gautrais, Theraulaz 2007: 7, 8, 18). Takvim uporištima poetske entomologije se u nekim primerima iz opusa Desanke Maksimović1830 i naglašava da se utopijska ideja besprekorne organizacije oblikuje kroz prototip roja ili srodne zajednice in-sekata (Dunn 2000: 70–72; Garnier, Gautrais, Theraulaz 2007: 8), a (me ta)fi-zi čnost prostora koja se kroz takvo društvo kreira data je u vita)fi-ziji „Spra to va” iz pe ra Desanke Maksimović:
1
29Segment posvećen Džonu Donu, Isi i Desanki Maksimović u ovom delu teksta oblikovan je prema izmenjenim odlomcima iz rada Mine Đurić „Poetska entomologija Desanke Maksimo-vić u kontekstu svetske književnosti” (Đurić 2019).
18
30Za istraživanje dela Desanke Maksimović v. i zbornike radova Desanka Maksimović u svom književnom vremenu (Marković 1995), Pesnički zavičaj Desanke Maksimović (Šeatović, Opačić 2019) i dr.
Duboko u travi nemušti su zauzeti svojim poslovima, svojim ljubavima.
Zagonetne pagode puževa ćute nepomične, […]
mravi teku u dugoj reci,
krupnim koracima pešače jelenci, […]
Iznad prašume travne […]
mrse zrak krila pčela i leptira, drhture na žezi
zračne svile mreže, […]
A gore […]
nebesa ostaju pusta i vedra (Maksimović 1992: 100–101).
Pozicioniranjem entomološkog i u ravan transcendentnog otvara se po-lje u kome se sve dubpo-lje poverenje posvećuje svetu vanhumanog, kako se to pokazuje i u pesmi „Obešeni insekti” iz ciklusa „Apokrifi o nemuštima” zbirke Slovo o ljubavi Desanke Maksimović (1983), čiji su stihovi, poput apokalipti-čne predstave, nastali uz delo slikara Matejića:
Ko je obesio te insekte na slici koja užasom pleni?
Zašto su obešeni?
Ko su ti koji vešaju i bića što gmižu i lete?
Jesu li nemušti ili ljudi?
Zbog čega se ovim kukcima sudi? […]
Je li se u glavi insekta moćnika ili čovekovoj svesti
rodilo ovo nasilje?
Da li to krstaš pauk kao sveti Đurđe stoji spreman
da ubije u travi neman za počinjeno
nad kukcima krivosuđe (Maksimović 2012: 63).
Pojedini primeri poetske entomologije u delu Desanke Maksimović pri-kazuju da se prototip savršene organizacije svakog sistema nalazi, u stvari, u prirodi (up., npr., Maksimović 1992: 100–101), što postaje i značajna tema ekokritike (Dunn 2000: 70–72; Garnier, Gautrais, Theraulaz 2007: 8). Dok, sa jedne strane, ovakvo okruženje u pesmama Desanke Maksimović odgo-vara konceptu biofilije, „urođene emocionalne afilijacije ljudskih bića prema ostalim živim organizmima” (Wilson 1993: 31; Beery, Jönsson, Elmberg 2015:
8842) i predstavlja svojevrsnu utopiju, sa druge strane, kada se slike insekata
vezuju za poslovnu ili porodičnu zajednicu u književnosti XX veka, vrlo često su primer degeneracije određenih humanih relacija kroz isticanje gradirajuće simbolike neljudskosti.
Već početak Kafkine pripovetke „Preobražaj” (1915) anticipira prethod-no navedeni problem:
Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu (Kafka 2018: 28).
Takva vrsta promena implicitna je posledica i nečovečnosti jednog dru-štvenog i poslovnog okruženja koje se autoritarno-totalitaristički odnosi pre-ma pojedincu, čime direktno, kroz pritisak i konstituisanje straha, utiče i na destabilizaciju pretpostavki o identitetu. Dinamika potpunog „preobražaja”
Gregora u vanhumanu drugost tematizuje se pre svega kao refleksija sistema, ali i u odnosu prema najbližima – ocu, majci, sestri i direktno zavisi od emo-tivnog i svakog drugog izopštavanja i udaljavanja izmenjenog Gregora od po-rodice (Kafka 2018: 28). Preobražaj se pak intenzivira prema načinu na koji se među članovima porodice ostvaruje distanciranje i u fizičkom i u psihičkom smislu:
Gregor je, međutim, postao mnogo mirniji. Nisu, dakle, više razumevali nje-gove reči, iako su se one njemu činile dovoljno jasne, jasnije nego pre, možda usled privikavanja uha (Kafka 2018: 39).
Kroz spregu fantazije, realija i apsurda, putem elemenata poetske entomo-logije (Dunn 2000: 70–72), Kafka na simboličkoj ravni u ovoj pripoveci prika-zuje probleme uzurpacije, otuđenja i samoživosti u društvu i u porodici, čiji postupci umesto do spasenja sina dovode do njegove smrti (up. Kafka 2018:
39 i dalje), pri čemu je junakova promena samo evidentna posledica sveopšte siline nehumanih delovanja koja u zajednici preovladava.
Nadovezujući se na problematizaciju tipologije odnosa oca i sina Grego-ra u metamorfozama iz Kafkine pripovetke (up. Kafka 2018: 28 i dalje), Bru-no Šulc ovu tematiku u pripoveci „Bubašvabe” iz zbirke Prodavnice cimetove boje (1934) razvija u suprotnom smeru, u vidu aktuelizacije odnosa sina pre-ma ocu, koji se u nekoj ravni transformiše u bubašvabu (Šulc 1961: 78–81).
Opredmećivanje psihološkog problema određenog nedostatka u svojevrsnu fantazmagoriju očevog nalikovanja na „bubašvabe”, koje su bile izvor prethod-nih gađenja, zaziranja i straha, iz perspektive sina postepeno i u potpunosti preuzima primat preobražavanja:
U pokretima i mimici počeli su se otkrivati znaci nečiste savesti. Počeo je da nas izbegava. Po ceo dan se skrivao po uglovima, u ormanima, pod perinom.
Često sam ga viđao kako zamišljeno posmatra sopstvene ruke, ispituje kon-zistenciju kože, noktiju, na kojima su počele da se pojavljuju crne pege, kao ljuske bubašvaba. Danju se još opirao ostacima snage, borio se, ali je noću opčinjenost udarala na njega snažnim jurišima. Kasno u noć sam ga viđao u svetlosti sveće koja je stajala na podu. Moj otac je ležao na zemlji nag, išaran
crnim mrljama totema, iscrtan linijama rebara, fantastičnim crtežom anato-mije koja se skroz videla, ležao je četvoronoške, obuzet opčinjenošću aversije, koja ga je uvlačila u dubinu svojih komplikovanih puteva. Moj otac se kretao mnogočlanim, komplikovanim kretanjima čudnog rituala, u kome sam sa užasom prepoznao podražavanje bubašvabjeg ceremonijala (Šulc 1961: 80).
Potreba da se nađe uporište ocu, bilo u figuri „kondora”, ili u ideji „pu-tujućeg akvizitera” koji tek „ponekad dolazi noću kući” (Šulc 1961: 81) pred-stavlja i melanholiju dečijih pokušaja da se utvrdi identitet kao sklonište u nesigurnim istorijskim okolnostima, pa makar jedina (ne)moguća potvrda bila i u bliskoj činjeničnosti i prisutnosti sveprožimajućeg insektarijuma (up.
Hogue 1980: 33–36; Bragazzi 2014: 17). Rekonstrukcija oca nakon njegovog nestanka ključna je Šulcova tema koju nastavlja i Danilo Kiš1931 u svojoj trilogiji Porodični ciklus/Porodični cirkus, kroz dela Rani jadi (1970), Bašta, pepeo (1965) i Peščanik (1972), u kojima se od očevog dvojništva, preko rekonstruk-cije rukopisa oca i sina, kroz različite pripovedačke postupke i sve snažnije nepoverenje prema dokumentu, nudi mnoštvo kataloga, spiskova i predmeta kao pokušaj supstitucije za figuru oca, celinu porodičnosti i izgubljenog sveta (up. Kiš 2001; Delić 1995; Delić 1997).
Elementi estetike ružnog iz sfera poetske entomologije (Dunn 2000:
70–72) u književnosti posle Drugog svetskog rata pospešuju svestrane moguć-nosti istraživanja i uloge drugih zoomorfoloških fenomena u opusu Miodraga Bulatovića.2032 O tome koliko su dezintegrisani ljudi u posleratnom iskustvu suštinski izmenjeni u neprepoznatljivu drugost, svedoči i pripovetka „Insek-ti” Miodraga Bulatovića iz zbirke Đavoli dolaze (1955), u kojoj se patetičan trenutak pogreba pretvara u sahranu gde „trijumfuju” insektoidi u ljudskim (bez)obličjima, granična postojanja koja sve više, do apsurdnosti, podražavaju vanljudskost (Bulatović 1955: 106 i dalje). Kreativno pristupajući ideji o za-menljivosti figura u pogrebnoj povorci, prikazanoj kroz čudnovato zgusnuta kretanja pojedinaca koji nalikuju na insektarijum, umesto nuđenja uspešnije osnove uzajamnih interakcija u okvirima roja (Garnier, Gautrais, Theraulaz 2007: 8), Bulatović problematizuje moralne degenerisanosti društva i jedinke (up. Bulatović 1955: 106 i dalje). Mimo farsične mogućnosti da se isceniranim čudom „oživljavanja” jednog od likova osvoji veličina njegovog književnog trajanja, Bulatović u ovoj pripoveci ironično pokazuje dubinu ambisa, poseb-no naglašavajući licemerje i bezobzirposeb-nosti kulturnih reprezentanata koji utiču na to da se trag prometejske vrline pesnika usled pritiska spoljašnjih uzusa, prekomerne gordosti, naslaga unutrašnje krivice i patnje zbog nedovoljnosti
19
31 Povodom analize dela Danila Kiša v. i monografije Književni pogledi Danila Kiša: ka poetici Kišove proze (Delić 1995), Kroz prozu Danila Kiša: ka poetici Kišove proze II (Delić 1997), Islednik, svedok, priča: istražni postupci u Peščaniku i Grobnici za Borisa Davidoviča Danila Kiša (Bošković 2004) i dr.
20
32 Za istraživanje dela Miodraga Bulatovića v. i monografije Poetika groteske: pripovedačka umetnost Miodraga Bulatovića (Pijanović 2001), Groteskni svijet Miodraga Bulatovića (Tomić 2005) i dr.
bivanja na književnoj sceni i međusobnih nerazumevanja transformiše u in-sektuozan zločin (Bulatović 1955: 106 i dalje).
Iz perspektive poetske entomologije (Dunn 2000: 70–72), a imajući u vidu analizirane primere, naročito iz opusa Desanke Maksimović (up. Maksi-mović 1992: 100–101; MaksiMaksi-mović 2012: 63 i drugo), zaključuje se da se to-kom XX veka koncept organizacije insekata predstavlja i kao uzor jedne od najsavršenijih društvenih zajednica, kojoj se utopijski teži, što je i potencijalna osnova mnogih tema za žanrove naučne fantastike (Garnier, Gautrais, The-raulaz 2007: 3–31). Međutim, na drugoj strani, usled dezintegracije ratovima zahvaćenih podneblja ili pak modernističkog defetizma junaka, simboličko značenje insekata u tematizacijama porodičnog kruga, svakodnevnog života i odnosa pojedinca i zajednice predstavlja dehumanizaciju svake mogućnosti za bliskost i naglašava dominaciju međusobnog otuđivanja ljudi kroz prikaze ružnog, grotesknog ili apsurdnog, kako se to izdvaja i u delima Franca Kafke, Bruna Šulca ili Miodraga Bulatovića (up. Kafka 2018: 28; Šulc 1961: 80; Bula-tović 1955: 106). Time se i potvrđuje na koje načine stvaralački pristupi oda-branoj sferi, u ovim slučajevima poetske entomologije (Dunn 2000: 70–72), mogu da izazovu različite poetičke odgovore u istoj ili bliskim književnostima i kulturama određenog perioda.
9. Ima li fantastika kraj? Od modernističke fantastike priče do