Poljski realizam

Očekivanja srpskih čitalaca su doživela promenu kada je reč o domaćoj prozi, sa pomeranjem interesovanja od istorijskih tema sa romantičarskim strasti-ma ka savremenim socijalnim prikazistrasti-ma sela u kojistrasti-ma zelenaši, kmetovi ili panduri varaju naivne seljake. Ali u prevodnoj književnosti srpski čitalac se držao onoga što mu je poznato i nije bio sklon poetičkim promenama. Ured-nici i obrazovani čitaoci srpskih listova i časopisa bili su naviknuti na poljske pripovedače, što je pogodavalo prihvatanju i pisaca sledećeg pokolenja. Uve-ćavanje obima časopisa je omogućilo objavljivanje dužih pripovedaka i roma-na u i roma-nastavcima. Tako su posle pripovedaka i romai roma-na Čajkovskog, u rela-tivno kratkom periodu prevođeni romani i priče Juzefa Ignacija Kraševskog.

Dela veoma plodnog pripovedača Kraševskog kod Srba su se pojavila tokom osamdesetih godina 19. veka, sa priličnim zakašnjenjem u odnosu na pojavu izvornika na poljskom jeziku. Prevođene su njegove duge pripovetke i roma-ni kako sa istorijskim temama, tako i sa prikazima savremenog društvenog života. Petar Bunjak je u članku „Beleške o recepciji Juzefa Ignacija Krašev-skog u srpskoj kulturi” ukazao na „svojevrstan paradoks” – „autora koji je obeležio zreli romantizam u  poljskoj književnosti temeljitije će predstaviti srpskoj publici tek epoha realizma” (Bunjak 2015b: 108). Posle kratkih be-ležaka o Kraševskom (1842. i 1857), koje nisu probudile zanimanje za pisca, tek su prilozi povodom proslave pedesetogodišnjice njegovog književnog rada

ukazali na značaj i plodnost ovog autora (Bunjak 2015b: 108–114) i pokrenuli objavljivanje prevoda. Za prevod prve knjige Kraševskog na srpskom, Đorđe Popović Daničar je kao urednik „Narodne biblioteke” knjižare braće Jovano-vić u Pančevu objavio njegov roman Uljana (1883, Ulana) i Krvavo znamenje (1886, Krwawe znamię) kome je dodata pripovetka „Ljutnja” (Bunjak 2015b:

115). Didaktički roman Staro i novo doba (1886, Choroby wieku. Studium pa-tologiczne) pojavio se u prevodu Danice Čaklović najpre u jednom ženskom časopisu, a 1893. i kao posebno izdanje (Bunjak 2015b: 117). Smrt Kraševskog 1887. je propraćena u nizu listova, a iste godine objavljen je prevod njego-vog romana Pesnik i svet (Poeta i świat). Rajko (Nikola Manojlović), značajan i plodan prevodilac je preveo delo Pesnik i svet kao svoje izdanje, da bi nje-gov uspeh kod čitalaca doveo i do drugog izdanja u knjižari braće Popović iz Novog Sada. Petar Bunjak ističe da je Rajkov predgovor „zasigurno najbolji i najpotpuniji tekst o ovome piscu koji je napisan na srpskom jeziku” (Bunjak 2015b: 118–119), a otkriva i činjenicu da je prevodilac kao predložak koristio neko ranije izdanje sa brojnim citatima iz poezije Jana Kohanovskog, koje je pisac u docnijim izdanjima izbacio. Tako su se u ovoj knjizi pojavili i prvi prevodi Kohanovskog na srpskom (Bunjak 2015b: 120–121). Uspeh romana je omogućio i naredne Rajkove prevode u knjižari braće Popović – romana Jer-mola (1888, Jermoła) i romana o neverstvu i praštanju Muškobana (1888, He-rod-Baba) (Bunjak 2015b: 122–123). Knjige Kraševskog su izlazile u raznim mestima – u Bečkereku, Pančevu, Novom Sadu. Poslednji objavljeni prevod Kraševskog bio je 1897. prevod sa nemačkog jezika romana Na dvoru Avgusta

’Jakog’ (Hrabina Cosel), u nastavcima, u sedamnaest knjižica. Svoju studiju Bunjak zaokružuje informacijom o dva neobjavljena srpska prevoda Drevne priče (Stara baśń) najpopularnijeg dela poljskog pisca. Prvi prevod ovog dela koji je ostao u rukopisu uradili su Stojan Subotin i Jan Novakovski, a drugi, sam Petar Bunjak. Rajko je preveo i novele (1893) Vincentija (Vićentija) Ko-šakjeviča, pripovetku Valerija Pšiborovskog Peharnikova ćerka (1893).

Pseudonimom Teodor Tomaš Jež je Zigmunt Fortunat Milkovski (1824–

1915) potpisivao svoja književna dela. Đorđe Popović Daničar je u  svojoj

„Danici” objavio prevod Ježevog romana Asen: pripovetka iz bugarske pove-snice (1863, Asan. Ustęp z dziejów Słowian bałkańskich. Powieść historyczna), a u „Vili” je objavljena Anđa zagorničanka (1867). Ovaj Poljak je boravio u Be-ogradu sredinom šezdesetih godina 19. veka i pretpostavlja se da je imao neke zadatke vezane za podršku ustanku Poljaka. Tokom trogodišnjeg boravka je upoznao ljude iz političkih i kulturnih krugova. Neka od Ježevih dela slikaju balkanske prilike i ljude, pa su ovi tekstovi dodatno privlačili pažnju srpskih čitalaca. Prozi Ježa je polonista Stojan Subotin posvetio svoju pažnju u članci-ma, disertaciji i knjizi (Subotin 1966).

U srpskoj književnosti druge polovine 19. veka je očigledna preva-ga muških autora i odsustvo ženskih glasova, pa je u onovremenim prevo-dima sa poljskog primetno veliko prisustvo Poljakinja  – pesnikinje Marije Konopnjicke, Elize Ožeškove, Marije Rođevičuvne. Stihovi Marije Konop-njicke su bili veoma popularni i često objavljivani. Najviše prevoda izdali su Milorad Pavlović Krpa krajem 19. veka i Vojislav Ilić Mlađi tokom dvadesetih

i tridesetih godina 20. veka (Bunjak 2001: 157). Romane Marije Rođevičuvne (1864–1944) je prevodio Rajko – u „Javoru” Lotov cvet (1890, Kwiat lotosu), a kao knjigu Devajtis (1896, Dewajtis) roman o pregalačkom radu glavnog ju-naka i opiranju ljubavi koja na kraju pobeđuje. Roman Devajtis je u Rajkovom prevodu objavljen u još devet posleratnih izdanja – u Beogradu (1952, 1953), Subotici (1976, 1979, 1981, 1984), te sa romanom Magnat (1964, 1965, 1967, Magnat) koji je prvi put objavljen 1931. Milan St. Janković je roman Marije Rođevičuvne Plavi (Błękitni) objavio u „Delu” (1907). Novele Elize Ožeškove u knjizi S brda i s dola preveo je, i u Kikindi objavio Rajko (Nikola Manojlo-vić). Krajem 19. veka nisu prevođena obimnija dela Ožeškove, sve do prevoda Stojana Subotina porodične sage o malom jevrejskom mestu Mejr Ezofovič (1955, Meir Ezofowicz), te najpoznatijeg romana Ožeškove Na Njemenu (1964, Nad Niemnem) u prevodu Petra Vujičića. Ta poznija recepcija poljske autorke svedoči o želji polonista da se upotpuni predstava srpskih čitalaca o delima poljske književnice.

Vodeći predstavnici poljskog realizma  – Boleslav Prus (1847–1912) i Vladislav Rejmont (1867–1925) su kod Srba dugo ostajali u senci mnogo popularnijeg savremenika Henrika Sjenkjeviča. Prvi prevodi Prusa su se po-javili krajem osamdesetih godina. Rajko je u knjižari braće Popovića 1888.

objavio prevod Prusovog dela Palata i čatrlja (Pałac i rudera), a Na mrtvoj straži (1895, Placówka) u Zagrebu. Prusova priča Prsnik (Kamizelka) pojavila se u prevodu Ruže Vinaver (1899). U drugoj polovini 20. veka objavljena su do tada neprevođena dela klasika poljskog realizma – pripovetke Antek (1949) u prevodu Branka Ćirlića, Stašekov doživljaj (1947, Przygoda Stasia) u prevo-du Stojana Subotina, dok su romani Lutka (1958, Lalka, Krešimir Georgijević) i Faraon (1978, Petar Vujičić) objavljeni još kasnije. Pripovetke Adolfa Di-gašjinjskog je preveo još Nikola Manojlović Rajko (1888).

Na srpski su prevedene knjige Vladislava Rejmonta, dobitnika Nobelo-ve nagrade za književnost za 1924: Izabrana dela (1929–1930), Seljaci (1940, Chłopi, prevod Đorđa Živanovića), Kučka (1952, Branislav Ćirlić i Lazar Kne-žević). Remek delo Rejmonta Obećana zemlja (Ziemia obiecana) o preplita-njima ličnih sudbina sa izgradnjom tkačkih fabrika u Lođu je preveo Julije Benešić na hrvatski jezik 1932. godine.

Najveću pažnju srpskih prevodilaca i čitalaca privlačio je Henrik Sjenkje-vič, najprevođeniji i najčitaniji poljski pisac u Srbiji, koji je produžio i temat-sku i stili temat-sku liniju ranije popularnog Čajkovskog i Kraševskog. Najpre su se po časopisima pojavljivale pripovetke Sjenkjeviča. Interesovanje se potom proši-rilo na obimnija dela. U svojoj tproši-rilogiji Ognjem i mačem, Potop, Pan Volodijov-ski (Ogniem i mieczem, Potop, Pan WołodyjowVolodijov-ski) o istoriji Poljske on je obu-hvatao široke opise, pustolovne zaplete, ljubavni siže povezan sa sudbinom glavnih junaka i države. Srpskim čitaocima morala je biti bliska i atmosfera iz već znanih im proza Čajkovskog i Kraševskog. Sjenkjevičevi romani Ognjem i  mačem, Potop, objavljivani u  prevodu Lazara Kneževića i  do našeg doba, kao što Hrvati i u 21. veku objavljuju stare prevode Ise Velikanovića. Roman Kroz pustinju i prašumu (W pustyni i w puszczy) o pustolovinama dvoje dece u Africi je prvi na srpski preveo Milorad St. Janković (1912), a najpopularniji

je prevod Đorđa Živanovića (1939) sa tridesetak izdanja. Nedavno (2017) je objavljen i prevod Svetlane Aždajević Protić.

Sjenkjevič je popularan i po romanu Quo vadis o rimskom dobu. Knji-ga Petra Bunjaka Sjenkjevičev ’Quo vadis’ osvetljava nastanak romana i od-nos slikarskih platana poljskog slikara Henrika Sjemiradskog kao inspiracije za književni tekst (Bunjak 2016). Sjenkjevič je dobitnik Nobelove nagrade za književnost i bio je akademik Srpske kraljevske akademije.

Proza Stefana Žeromskog (1864–1925) je prevođena i  u  časopisima i u samostalnim izdanjima. Prvi prevod pripovetke Ariman se sveti (Aryman mści się, Ruža Vinaver) pojavio se 1904, a potom su pripovetke prevodili La-zar T. Knežević (1912), Milan L. Rajić (1921), Milan I. Marković (1923) i dr.

Prevedene su knjige Pripovetke (1926), istorijski roman Prah i pepeo u pre-vodu Stjepana Musulina (1947, Popioły. Powieść historyczna z końca XVIII wieku i początku XIX), Verna reka (1950, Wierna rzeka), Uoči proleća (1953, Przedwiośnie), Sizifov posao (1954, Syzyfowe prace), Beskućnici (1956, Ludzie bezdomni).